Velike oči i beo ten

No, kada je u pitanju tiha, nepomična silueta koja se nenametljivo prikaže na dnu mračnog hodnika, pogotovo ako znamo da ona ne pripada domenu objašnjivog, to je već večno, i biće zastrašujuće dok god postoje ljudska bića. Čak i van filmskih svetova, dovoljno je u dva ujutru skrenuti pogled ka vratima sobe i zamisliti da tu stoji nešto što vas posmatra (ili još gore, nesvesno vašeg prisustva tek egzistira) i… brrr.

Knjiga „Žena u crnom“ Suzan Hil verovatno je najbolji horor roman sa početka XX veka napisan krajem XX veka, pri čemu gramatička greška naglašava njegovu namernu i svesnu anahronost. Pozorišna adaptacija nalazi se iza „Mišolovke“ Agate Kristi, kao najdugovečnija predstava u Londonu, dok kultni status ima i televizijska ekranizacija iz 1989. godine. Svedenost priče daje mogućnost, možda i obavezu, za dodavanje novih elemenata ili stilsku igru prilikom adaptacije, pa tako u pozorišnoj predstavi dva glumca igraju sve likove, uz donekle postmodernistički momenat prestave unutar predstave. Artur Kips (Danijel Redklif) mladi je advokat čija je žena umrla prilikom porođaja četiri godine ranije. Šef njegove advokatske firme šalje ga da pripremi za prodaju imanje preminule klijentkinje u zabačenom primorskom gradiću, u formi poslednje prilike pred otpuštanje, jer Artur od ženine smrti egzistira u nekoj vrsti sna, ne mogavši da ostavi prošlost iza sebe. Odmah na početku nalazi se i prvo veliko odstupanje od knjige u kojoj je Artur mladi normalni čovek (u televizijskoj verziji već u srećnom braku), upotrebljen od strane svog šefa, poput naivka koji ništa ne sluti, za bavljenje kućom kojoj neko ko je bolje upoznat ne bi prišao na sto kilometara. Potpunom promenom glavnog lika, autori filma su postigli sveprisustvo motiva smrti i nenadoknadivog gubitka, pri čemu Arturu ne preti nervni slom izazvan strahom od neobjašnjivog. Jednostavno, Artur je odavno prešao granicu ludila kakvu većina ljudi koji žive obične, srećne živote nikada neće upoznati, i susret sa sablastima može pre da mu pomogne nego da ga u potpunosti smrvi. Centralni deo filma predstavlja noć koju Artur provodi sam u ukletoj kući, tokom koje nam se postepeno otkriva misterija neobjašnjivih dečjih samoubistava koja se već decenijama događaju u primorskom gradiću. Klasični horor u domenu otkrivanja zagonetke nudi nekoliko oprobanih scenarističkih rešenja kao što su novinski isečci, pisma ili svedočenje zastrašujućeg starca ili starice i trik je u odabiru pravog koje najmanje smeta gledaočevoj, da rogobatno prevedem engleski izraz, suspenziji neverice.

U neveštim, nekontrolisanim rukama, horor kojim dominira motiv uklete kuće lako se pretvara u prolazak kroz tunel strave čime se gubi svaki mogući smisao. Gomilanje očekivanih, zastrašujućih momenata umalo je upropastilo i „Ženu u crnom“ čiji je glavni adut pre atmosfera nego šok. U televizijskom filmu momenti koji izazivaju trenutni strah mogu se izbrojati na prste jedne ruke no, britanska televizija sa kraja osamdesetih godina prošlog veka i komercijalni film iz 2012. imaju obavezu da ispune skoro suprotna očekivanja i pretvaranje nove „Žene u crnom“ u nešto što je blisko stilu Romana Polanskog tokom sedamdesetih ili Kjubriku u „Isijavanju“ rezultiralo bi skliznućem u predele autorskog filma. Negde u isto vreme pojavio se film „The Awakening“ (mogao bi se zvati i „Šou Rebeke Hol“) koji sa „Ženom u crnom“ deli mnoge karakteristike: vremenski period, dečje smrti, spiritualističke seanse, zlo izazvano strahom od društvene osude… Najviše od svega, oba filma crpe životnost iz svojih glavnih junaka. I Rebeka Hol i Danijel Redklif, osim što su glumci koji uspevaju da sakriju glumu, poseduju beo ten, velike oči i ozbiljnost kojom popunjavaju svaki kadar, te je njihov krupni plan na nekom nivou strašniji od bilo koje avetinjske pojave.