Veliko Iza (2)

Malo kasnije reditelj filma zamoli Kerija da kaže koju reč o svom ocu i dobijamo kratku životnu priču o najduhovitijem čoveku koga ste upoznali, saksofonisti, vođi benda u Torontu koji je odlučio da ostavi umetnost i zaposli se kao računovođa u cilju manje stresnog izdržavanja porodice. Međutim, „to ga je mučilo i vremenom je postajao sve ogorčeniji, naročito kada je sa 50 godina izgubio posao. Kada ste neuspešni praveći kompromis više boli nego kada omanete u nečemu što volite“.

Izgleda da je žrtvovanje umetnosti zbog porodice bilo popularno u Torontu pre pola veka sudeći po životnim pričama iz dokumentarnog filma „Stories We Tell“ (neka bude „Priče koje pričamo“) Sare Poli iz 2012. godine. Koja reč o autorki: Kanađanka Sara Poli je prvo bila dete-glumica („Put za Ejvonli“ i „Avanture Barona Minhauzena“ Terija Gilijema), zatim mlada žena ozbiljnog lica kakva se prima u glumačku klasu da bi u istoj bilo nekoga za tragičke uloge, sa sasvim pristojnim nizom filmova – „Egzotika“, „Slatka sutrašnjica“, „Kreni!“ (koji sam gledao pod uticajem aromatičnog duvana iz prvog reda bioskopa, možda i pravi način za gledanje tog filma, sa druge strane, „Sveta planina“ Hodorovskog, nikako), odlični „Beovulf i Grendel“, „Don’t Come Knocking“ Vima Vendersa i meni, bez obzira na sve, dragi rimejk „Zore živih mrtvaca“ iz 2004. godine. No, u retkom preokretu, još pre tridesete godine života, Poli beži iza kamere i postaje rediteljka i scenaristkinja, odluka koja ima veze sa pričom njene porodice iz filma „Stories We Tell“. Naime, roditelji su glumci, upoznaju se u pozorištu i majka (nakon, reklo bi se, dugotrajnog trpljenja diskretnog psihološkog mučenja) ostavlja muža i decu, stvarajući novu porodičnu jedinicu. Otac, poput Kerijevog, napušta umetnost i zapošljava se kao računovođa, dok majka ostaje glumica, istina retko i ne preterano uspešno. Nekoliko godina i dvoje dece kasnije, odlazi na par meseci u Montreal da radi na predstavi i zaljubljuje se u filmskog producenta, ipak, od umetničkog, razbarušenog tipa – jedan od filmova bio mu je izvesni „Lies My Father Told Me“, nominovan za nagradu Oskar, u emigraciji režiran od strane Jana Kadara, ko-reditelja slovačke „Prodavnice u glavnoj ulici“ iz 1965. godine. Majka odlučuje da, ovaj put, ostavi ljubavnika i vrati se ne toliko srećnom porodičnom životu. No, dobija dete koje će odrasti ne znajući da tata, bivši glumac i računovođa, nije njen pravi tata. Ali, šta je pravi tata? Majka dobija rak i umire, starija deca, već dovoljno velika, odlaze i njih dvoje ostaju sami (odnos je nekako čudan, otac je gotovo siguran da ona nije njegova ćerka te na fotografijama deluju više kao najbolji drugari, zauvek vezani jedno za drugo). I, onda, devojčica odrasta i mora da počne da kopa po prošlosti…

I pored velike količine podataka i intimnih ispovesti „Stories We Tell“ nije ni ego-trip ni besramno otkrivanje porodičnih tajni. U pitanju je, ukratko, film o svemu. O stvarnim ljudima, o uglovima gledanja, o ne tako davnoj istoriji jednog civilizovanog i, shodno tome, krajnje malograđanskog društva. Rediteljka, uz to, uživa u igri sa samom sobom, sa svojim sagovornicima, na posletku, i najvažnije, sa publikom. Recimo, na početku neko kaže da je otac kupio Super 8 kameru koju u prvim godinama braka nije ispuštao iz ruku i zaista pre sobom imamo minute i minute dokumentovane stvarnosti. Ali, tako da nepažljivi gledalac može i da ne primeti, Poli vešto počinje da meša dokument sa novim materijalom u kojem glumci menjaju stvarne ličnosti. Čemu to? Da li da bi se tek oslikalo pripovedanje ili, pre će biti, da bi gledalac razmišljao o varljivosti percepcije? Da li je, uopšte, moguće znati istinu o bilo čemu kada naši nesrećni umovi celog života tumače svet kroz subjektivni kadar. Verovatno baš zbog toga, film je emotivan, povezujući nas sa strašnim saznanjem da apsolutnog saznanja oko bilo čega ne može biti, sa Velikim Iza koje vreba ne, mnogo lakše za podneti, nakon smrti, već nakon Nas.

Otkriću motiv za dva „Veliko Iza“ teksta. Nakon odgledanog spota za pesmu „Prestonica nade“ zaključio sam da mi je dosta, da ne mogu da se bavim tom grešnošću, počevši od besmisla i bezobrazluka samog naslova. Koje monarhije prestonica? Uz „nadu“ koja u tekst stiže direktno iz „za dve, najviše dve i po godine“ lupetanja. Računao sam da ko želi da zna već zna da onog dana kada vrtić ide pred noge horu „Čarolija“ dete, umesto da bude eksploatisano od strane osobe čije je slobodno javno nastupanje simbol poraza pristojnosti, valja da ostane kod kuće ili da ode kod deka i baka. I da je bolje povremeno se baviti nečim lepim jer nas užas ionako neizlečivo okružuje, mnogo pre Velikog Iza, u svakom subjektivnom kadru naših života.