Vera i istina

„Habemus Papam“ (naslov verovatno ne bi trebalo prevoditi, uz ogradu da prosečan Italijan verovatno ipak bolje poznaje latinski od pripadnika drugih naroda) ima fabulu u koju je jako teško poverovati (opet, pitanje vere, ovaj put kad je u pitanju film – kao, takođe, jedna vrsta religije) što ne znači da bi kompletno delo valjalo zbog toga na samom početku diskvalifikovati. Novi Papa (Mišel Pikoli), neposredno nakon svog neočekivanog izbora, nije u stanju da prihvati veliku odgovornost i predstavi se okupljenoj masi (zapravo, u pitanju je iznenadna, nerešiva inhibiranost). Kao krajnji potez očajnika, u Vatikan biva pozvan psihijatar frojdovskog smera (Nani Moreti). Naravno, religijski poglavari imaju takav otpor prema psihoanalizi (na kraju krajeva, u pitanju je i strah od konkurencije) da je priča nemoguća. No, ako nastavimo dalje puni vere, dobićemo relativno logičan razvoj događaja u kojem Papa, nespreman za iskren, dubok razgovor, u civilu beži u grad i od tog trenutka pratimo dve paralelne priče, jednu o skeptiku u svetu vere i drugu o verniku u svetu materijalizma. Psihijatar je postavljen u seriju ne preterano ozbiljnih ali, takođe, nimalo frivolnih situacija (scena u kojoj analizira „Novi zavet“: „Samo ovu knjigu imate, a ona je prepuna opisa kliničke depresije – anksioznost, samoubilačke ideje, izgladnjivanje…“). A Papa? Eh, zapravo je celog života, od kada su ga kao mladića odbili na prijemnom za akademiju, želeo da bude glumac i igra Čehova… U stvari, posao koji ga očekuje i plaši i nije toliko daleko od glume, zar ne?

* * *

Kada smo već kod teme umetničkih akademija, Milčo Mančevski bi verovatno bio sjajan profesor teorije filma. Njegov prvi film „Pre kiše“, uz sve ono što jeste i nije bio, hičkokovski se poigrao identifikacijom gledaoca sa glavnim likom, ubivši ga u prvoj priči da bi ga kasnije filmski oživeo u trećoj, otprilike u isto vreme kada je sličan postupak primenio Tarantino u „Petparačkim pričama“. „Prašina“ je bila gotovo vežba iz postmodernizma, ponekad proglašavana remek delom, mada je, čini se, sve zavisilo od trenutne spremnosti pojedinačnog gledaoca da prihvati teorijske vežbe tog tipa. U mom slučaju, na primer, imao sam utisak da bi vestern (istern?) o dvojici američkih plaćenika u Makedoniji krajem XIX veka mogao da stoji i bez dodatka o konceptu pričanja priče, ali prihvatam da sam u tom momentu možda jednostavno bio raspoložen za neki manje zahtevan sadržaj. Konačno, „Senke“ započinje kao horor sa izraženom socio-ekonomskom analizom društva, njegove sadašnjosti i njegove istorije. Svi elementi strave su tu: duhovi, paganizam, Ilirski Makedonci kao ukleti, iščezli narod. Ipak, reditelj kao da stalno, samom sebi pre svega, govori: „Ne. Neću vam dati horor, već nešto drugo. Nešto više.“ Sad, šta je to više ostaje pitanje. „Majke“ su možda vrhunski korak tog principa. Na prvi pogled teško je tri priče koje ga čine suvislo povezati ali da pokušamo. Film otvara jedan, moglo bi se reći, potencijalno potpuno samostalan kratki film. U Skoplju, dve devojčice odlaze u policiju kako bi prijavile manijaka egzibicionistu kojeg zapravo nisu ni videle, demonstrirajući karakterističnu dečju surovost kada im policija prikaže sasvim nedužnog osumnjičenog. Konačno, majka jedne od njih ih odvodi histerično im ugrađujući nauk da je u životu najbolje gledati svoja posla. Druga priča bavi se malom filmskom ekipom, zapravo mladom kamermankom koja uspostavlja jaku, instinktivnu povezanost sa staricom u napuštenom selu na jugu Makedonije. Treći segment je dokumentarni film o serijskom ubici iz gradića Kičeva uhapšenom 2008. godine koji je, u početku teško shvatljivo, ubijao i silovao upravo starice. Kasnije, tokom razgovora sa ljudima koji su ga poznavali, shvatamo da je verovatni razlog njegove opsesije bio nekakav nerešen odnos sa majkom koju je možda mrzeo. I, dakle, šta reći? Tema majki, šire gledano, materinstva, toliko je široka da se, na nekom nivou, svaki film ili knjiga njome bavi. Možda je još jedan motiv koji povezuje tri priče odnos majki i dece u velikom gradu, provinciji i odumirućem selu? Ponajviše je veza u ispitivanju odnosa fikcije i realnosti. Film počinje fikcijom u okviru koje i sami likovi ne govore istinu, da bi se završio dokumentarizmom sa živim ljudima i njihovim, pretpostavlja se, iskrenim ispovestima. Ono što je sigurno je da je svaki deo filma Milča Mančevskog jednostavno odličan, prvi kao kratki film, drugi kao „film toka svesti“ ako tako nešto postoji, treći kao dokumentarni film o serijskom ubici. Šta je reditelj hteo da kaže, u tom slučaju, skoro da je od sekundarnog značaja…