Vesićworld

Zagonetni čovek u belom odvodi ga na mesto za koje Valentajn zaključuje da mora biti raj, jer, u njemu ima sve što poželi: svaka žena (tj. „dame“ – „cupi“, što bi rekao neki žestoki momak sa asfalta, Valentajnov pandan iz Srbije devedesetih) je njegova, hrana, piće, skupa i šarena odeća, u kladionici uvek dobija… Ipak, izvesnost svega toga posle nekog vremena postaje zamorna. Valentajn se žali čoveku u belom, kada ne mora da se pomuči oko nečega, gde je draž? Koje je zadovoljstvo kockanja ako ne može da izgubi? U inspirisanom scenarističkom trenutku, Valentajnov vodič mu predloži, „možemo da uredimo da ponekad izgubite“, na šta on prvo zadovoljno pristane pa ubrzo shvati da ne vredi, jer će znati da je sve namešteno. Konačno, kada zaključi da besmisao mesta na kojem valja da provede večnost ne može nikako da se izleči, kaže čoveku u belom, „nisam ja za ovaj Raj, hoću da idem na ono drugo mesto“. „Ovo jeste to drugo mesto“, zlokobno se nasmeje čovek u belom.

Problem koji sam uvek imao sa filmom „Westworld“ iz 1973. godine upravo se nalazi u pitanju gde se, do đavola, nalazi zabava u ubijanju muškaraca robota koji ne mogu da vas povrede i zavođenju žena robota koje ne mogu da vas odbiju? No, ima u tom konceptu nečega, do nedavno bi se moglo reći, autohtono američkog. Kečeri kao napisana i režirana sportska predstava u čiju istinitost gledaoci zaista veruju; NBA liga gde se ne sudi šestokorak ako nakon njega usledi zakucavanje koje, istina, neće izazvati ustajanje sa stolice ali će bar dovesti do oduševljenja koje, na kratko, skreće pažnju sa brze hrane i gaziranog pića. „Svako želi da bude bogat, a kad već ne može, želi da na par dana ima iluziju da je bogat“, filozofija je na kojoj počiva Las Vegas. „Svaki mladi čovek bi hteo da bude kriminalac, bar na pet minuta. Da provoza neki dobar auto, sa nekom dobrom devojkom, sa malo zlata na sebi. Svaki“, kaže jedan od likova filma „Vidimo se u čitulji“. Dakle, nije to američki fenomen, jer šta su Amerikanci do Evropljani koji su stvorili društvo neopterećeno jednom, centralnom religijom ili pojedinačnim, od boga datim vladarom, koji sada celom svetu vraćaju pravo slobode pojedinca da uživa u iluziji. Radi se o skučenosti, o nesposobnosti izlaženja iz sebe, zapravo, o nesposobnosti empatije. Neko ko ume da saoseća, da se vratim na „Westworld“, neće ubijati ni robota, čak ni ako, ili upravo zato što robot ne može da oseća. Na neki način, upravo to što onaj koga ubijate tek podražava patnju čini da vaša patnja bude još veća, jer je morate dodati, nadoknaditi.

Priznajem, kao mnogo puta do sada, bio sam glup i bez mnogo upuštanja u detalje pomislio da ne postoji nikakva logičnost iza uličnih novogodišnjih ukrasa koje su vladari Beograda okačili krajem oktobra. Svrha je, sada se zna, bila u finansijskoj koristi koju imaju stranačke firme koje nabavljaju i kače ukrase. Ipak, zadržao bih se na prvobitnim objašnjenjima kako, eto, ukrasi služe da u grad privuku što više turista. Ko su, onda, ti željeni turisti? Da li je to profil ljudi koji posećuje i „Westworld“, ljudi kojima ne smeta grad u kojem se svaki mesec zove Decembar dok god je šaren i nastanjen robotima koji će da vas služe i koje možete da tucate? Autori serije nastale po filmu i njegovom nastavku „Futureworld“ dobro su primetili i loše dramaturški primenili da su ono što bi moglo da nas zanima ljudi koji unutar lažnog sveta tragaju za istinom, za lavirintom u čijem centru veliko Ništa koje je godinama potrebno prolaziti da bi se do srži stiglo postaje Nešto. Ima li Beograd Nešto u svojoj sredini ili je akumulacija Ničega već stvorila neprelazan lavirint? Da se vratimo malo u prošlost koja je i dovela do ovakve sadašnjosti, šta je poltronski spomenik azerbejdžanskom diktatoru? Šta je planirani spomenik Đinđiću (koji je i bi okidač za tekst) do jedno veliko, bezobrazno Ništa? Šta je noćno premeštanje mrtvačkih sanduka da bi se na njihovo mesto postavila kič fontana? Sprovesti kružni tok saobraćaja oko nečijeg groba predstavlja spontanost greške koju valja negovati kako bi se sačuvala istinitost, ili je ispraviti tako što bi se počelo od želje za ispravkom a ne otkopavati grobove jer nečemu (ili bolje je reći, Ničemu) smetaju.

Stanovnici „Westworld“-a svoje egzistencije provode otpočinjući i završavajući „krugove“. Svaki android ima svoje parče života sa u hard disk urezanim lažnim sećanjima. Ujutru, kada se probudi, njegova ili njena svest ispunjena je izmišljenim, upisanim životom koji androidovu smrt od strane turiste, za samog androida, čini stvarnom. Naime, android zaista misli da je postojao, da je imao roditelje, izgubljene ljubavi, životne greške… Dakle, kada umire, smatra da je živeo ne jedan ili nekoliko dana, koliko već traje njegov „krug“, već decenijama, boreći se za sebe i svoju porodicu u surovom svetu Divljeg zapada. Da li je to mnogo drugačije od nas koji svakog jutra ustajemo i mislimo da smo zaista doživeli – sada sledi čist tok svesti – Sušića i Kataneca, gledanje na televiziji koncerta povodom smrti Fredija Merkjurija, vaterpolo igricu na Komodoru 64, 9. marta 1991. godine, gađanje zgrade Politike jajima pet godina kasnije…? Ili su to samo sećanja koja naše „krugove“ čine stvarnim, pre nego što izađemo u grad Ničega? Lako je konstruisati pakao za Rokija Valentajna iz „Zone sumraka“ kome se život svodi na životinjska, čulna zadovoljstva. Kada bi bio kompleksnije ljudsko biće mogao bi da pokuša da lažni, večni svet na koji je osuđen obogati kulturom, da pokuša da razgovara sa veštačkim ljudima koji su tu da bi ga, prvo, zabavljali pre nego što to postane mučenje. Ne bi li to, ipak, bilo nalik „krugovima“ i krugovima desetina (optimista u meni bi rekao stotina) hiljada Beograđana koji više ne žele da učestvuju u nametnutoj, masovnoj laži već žive u malim, lažnim svetovima u kojima kultura umanjuje bol? I film i serija „Westworld“ završavaju se, naravno, pobunom robota, nakon što ih greška ili namera tvoraca oslobađaju iz sna. Za prekidanje „krugova“ u kojima živimo za početak je neophodna svest da nismo u Raju već „na onom drugom mestu“. Jedina razlika u odnosu na „Westworld“ je da rušenje našeg sveta ne bi trebalo početi od turista koji ga posećuju.