Viki Krips u ogledalu prirode

Više nego ikada (Plus que jamais)

režija: Emili Atef

scenario: Emili Atef, Lars Hubriš

zemlja: Francuska/Nemačka/Luksemburg/Norveška, 2022

„Razbojkotovao“ sam se, čime se možete zabavljati u prošlonedeljnom tekstu, i odmah uronio u staru festivalsku dilemu „pisati ili ne pisati o…?“, prilično bezbolniju od Hamletove, ali ipak…

Izbor je pao na dva filma koja, između ostalog, u smislenu analitičku celinu povezuje Viki Krips kao nositeljka glavne uloge, samim tim i prva među odgovornima za gledaočevo intimno povezivanje sa nestvarnim.

A šta, kad sam već u borbu izveo teško naoružanje, kaže Hamlet u drugoj sceni trećeg čina, dajući uputstva glumcima (prevod: Živojin Simić i Sima Pandurović)?

„Molim vas, izgovorite taj govor onako kako sam vam ja pokazao, da vam gotovo klizi sa jezika. Ali ako budete žvakali, kao što čine mnogi vaši glumci, onda će mi to biti isto tako prijatno kao da sam opštinskom dobošaru dao da govori moje stihove. Pa nemojte suviše ni testerisati vazduh rukama, ovako; nego budite u svemu umereni. Jer i u samoj bujici, buri, ili, da tako kažem, vihoru strasti, morate imati i pokazati mere, koja će to ublažiti. O, kako me vređa do dna duše kad čujem kakvog plećatog, razbarušenog klipana kako u dronjke cepa neku strast, da bi probijao uši najjevtinijoj publici u pozorištu koja nije ni za šta drugo nego za nerazumljive pantomime ili za galamu“.

Međutim, Šekspir, Marlou, Edvard de Vere ili ko god da je napisao „Hamleta“, nastavlja: „Ali ne budite ni suviše krotki, već neka vas uči vaše rođeno osećanje mere: udesite radnju prema reči, a reč prema radnji, i naročito se starajte da nikada ne prekoračite granice prirode. Jer svaka takva preteranost promaši cilj glume, čiji je zadatak, u početku i sad, bio i jeste, da bude, tako reći, ogledalo prirode: da vrlini pokaže njeno sopstveno lice, poroku njegovu rođenu sliku, a samom sadašnjem pokolenju i biću sveta njegov oblik i otisak“.

Auh, znači unutrašnja ravnoteža, taj „jeti“ kojeg su retki videli, a niko nije upoznao.

Posebno je neugodno proizvesti balans u priči poput one u kojoj žena iz nejasnog razloga napušta porodicu („Zagrli me čvrsto“) ili ukoliko je svaka reč ili pokret lica glavne junakinje, te reakcija njenih bližnjih, uslovljena plućnom fibrozom od koje će gotovo izvesno umreti („Više nego ikada“).

U oba slučaja ambivalentnost nam, Krips i gledaocima, pristiže u pomoć.

Majka dvoje dece Klaris iz „Zagrli me čvrsto“ – sa nemačko-francuskim prevodilačkim radom kao izvorom prihoda, i koju godinu starijim mužem, tetoviranim i ekstremnim sportovima sklonim inženjerom zaposlenim u fabrici železničkih šina – jednog jutra vrši nasilje nad hrpom porodičnih fotografija, zatim seda u automobil i odlazi u naizgled nasumičnom pravcu.

Prve reči koje čujemo su neodređeni uzvici „Početi ponovo!“.

Da li sopstveni život, okretanjem sledeće stranice i potragom za novim subjektima porodičnih fotografija?

Ili je početak zapravo povratak ka prvoj tački porodičnog sećanja?

Zaista, vratićemo se zajedno sa Klaris sve do scene upoznavanja sa mužem, dok uporedo pratimo njeno lutanje koje poprima zlokobne obrise.

Onda, mnogo pre polovine filma, Klaris, preko kadrova dece, izgovara ključne reči, i bolje bi vam bilo da niste baš u tom trenutku dohvatili telefon: „Nisam ja ta koja je otišla. Sve sam izmislila. Na taj način vi ste i dalje tu“.

Jer, tada počinjemo da povezujemo Klarisinu konfuziju sa nekakvom snežnom lavinom koja je do tada figurirala kao misteriozno „slepo crevo“ fabule, ili scenom u kojoj luta ribljom pijacom i biva fascinirana hrpama leda na tezgama.

Scenario Matjua Amalrika je zasnovan na pozorišnom predlošku, od, reklo bi se, ekspresionističkog tipa, što znači da jedino gledalac spreman za otključavanje brava koje vode do stvarnosti ima šansu da uživa u celini.

Ključ svakako postoji, i osećam grižu savesti što sam vas uputio ka ćošku stana u kojem stoji, zatrpan hrpom zbunjujućih sitnica.

No, važnije mi je bilo da pohvalim „Zagrli me čvrsto“ kao jedan od najlepših „mindfuck“-ova koje sam video poslednjih decenija.

Usput, i izvorni naslov „Serre moi fort“ sadrži dvosmislenost, jer je spoj „Serre-moi fort“ („Drži me čvrsto“) i „Serre moins fort“ („Ne drži tako čvrsto“).

Nedostajuća crtica koja tvori gramatičku nepravilnost je, svakako, morala ostati izgubljena u prevodu.

Elen iz „Više nego ikada“, sledeću emanaciju Viki Krips koju možemo posetiti u najnovijoj iz niza „zima naših nezadovoljstava“, takođe upoznajemo usred kućne rastrzanosti.

Ovaj put, mlada žena nije u stanju da se obuče kako bi sa mužem Matjuom (Gaspar Ulije) krenula na sofisticiranu večeru sa zajedničkim prijateljima.

Uskoro shvatamo da je razlog sputanosti stanje izvesnog i skorog umiranja u mladoj dobi.

Razlog postojanja filma jeste Elenina pobuna koja potiče iz ubeđenosti da je hirurškim rezom – mnogo jasnijim od onog koji je, ukoliko odluči, čeka tokom verovatno iluzorne transplantacije pluća – već odvojena od sveta živih, njima apartna i nepojmljiva.

Umesto društveno prihvatljive podrške bliskih osoba odabraće bekstvo neznancu, još jednom hodajućem mrtvacu koji živi u norveškom fjordu.

Tako, krenuće putem intimnog proživljavanja smrti, kao verovatno najintimnijeg čina koji nas ima zadesiti.

Krips se ovde, tumačeći lik oljušten od bilo kakvih podataka – jer, taj život već ne postoji – nalazi u glumačkoj vežbi „ja u drugim okolnostima“.

Uz to, i potpuno vanfilmski, sudbina je izvela surov trik, te dok posmatramo Krips koja linearno, iz same sebe, predstavlja mučno stanje svoje junakinje, u isto vreme gledamo i istinskog pokojnika, Gaspara Ulijea kojem je „Više nego ikada“ poslednji film pre nego što će poginuti početkom ove godine u skijaškoj nezgodi (Nosite kacigu! Saputnici na snežnim padinama, naročito najlakšim, „plavim“, sve su bezobzirniji prema sebi i drugima).

Zna biti „vantacrno“ to ogledalo koje nam dramska umetnost prinosi, dok se konture Viki Krips, jasno i čudesno, naziru u njemu.