Više od „vajba“

Puštajući misli da divljaju, u najuži izbor probijaju se „Beri Lindon“, „Napad na policijsku stanicu“, „Prošle godine u Marijenbadu“, pa onda u prelazu od kanonskih do kultnih francuski „Apartman“, „Blood Simple“ („Krvavo prosto“, ali bolje je u originalu), „Velika avantura“ Žerara Urija, „Harvi“, „Noć lovca“, da bismo stigli do manje ili veće ezoterije „Nakaza“ Toda Brauninga, „Karnevala duša“, „L’immortelle“ Alana Rob-Grijea…

Pripretite li mi da ću ako nisam u stanju da odaberem jedan film morati da se rukujem sa predsednikom to bi bio „Play Dirty“ („Prljava igra“ ili, tačnije, „Igraj prljavo“) Andrea de Tota. Zašto? Pokušaću da u pisanoj formi, prvenstveno sebi, objasnim jednog, nadam se ne preterano bliskog, dana kada se Majkl Kejn bude preselio u dolinu „kokni“ senki.

Nekog drugog utorka, posle neke još gore pretnje, na prvom mestu bi bio „92 in the Shade“ („33 stepena u hladu“ je prevod sa pretvaranjem u celzijuse) jedini film u režiji pisca Tomasa MekGuejna prvi put viđen, valjda, u zimskom ili letnjem bioskopu televizije Beograd. Malo je reći da sam bio zbunjen. Triler li je? Ljubavni li je film? Nazivajući likove imenima glumaca koji ih igraju (čini mi se da je to u ovom slučaju prikladno), pokušaću da stavim siže u nekakav red. Piter Fonda (1940-2019) je poslednji izdanak bogataške porodice na Ki Vestu (u romanu stoji da je lečeni narkoman, dok u filmu nema pomena tome, ali, sve nam je jasno kada ga pogledamo) koji želi da nastavi svoje životarenje kao vodič turistima-pecarošima. Smetnja su mu Voren Outs, lokalni alfa vodič i Heri Din Stenton, vlasnik luke, uljuljkani u smenjivanje istovetnih dana. U jednoj ničim izazvanoj sceni Outs se poveri Stentonu: „Biću nosač štapova za golf Arnoldu Palmeru.

Živeću sam. Nosiću džemper sa ‘V’ izrezom. Uveče ću da drkam u maramicu. Biće to jednostavan život, ali potpun“. Možda ipak svi ti ljudski otpaci imaju fantazije o nekom drugom životu, preterano bizarne da ne bi bilo moguće ostvariti ih? Recimo u pravcu ljubavi? Piter Fonda je u vezi sa učiteljicom koju igra Margo Kider (u celoj karijeri ispunjenoj opičenom slatkoćom ovde je verovatno najslađe opičena) i njihove scene su niz stanja, bez svađa, planova za budućnost ili uvredljive pomisli da bi ženski lik mogao imati funkciju spasavanja muškog.

U celini, „92 in the Shade“ je veliko „odjebi“ svim naučenim pravilima. Hoćete triler? Imate provokaciju, reakciju i napetost u očekivanju osvete ali svi ti ljudi koje gledate veći su u svojoj minornosti od bilo kakvog događaja. Sada, kada su – Fonda, Outs, Kider, Stenton, Burdžes Meredit (pitam se gde se tačno nalazio njegov kvar), Džo Spinel… – mrtvi, sve dobija mitske dimenzije.

Eto, tako sam upoznao Pitera Fondu, mnogo pre gledanja „Easy Ridera“ („Goli u sedlu“ je jedan od besmislenijih prevoda u istoriji besmislenih prevoda), početka pravca koji će Piter Fonda držati sledećih decenija (kada god se ne radi o časnom tezgarenju – a uglavnom se u njegovoj karijeri o tome i radilo), pravca dekonstrukcije ideala. Naime, Bili i Kapetan Amerika (Denis Hoper i Fonda), ti rušitelji malograđanskih ograda, najnormalnije su osobe u filmu.

Svakako, odeća i motori koje voze čine da ljudi upiru prstom u njih ali svi koje na svom putu sreću: meksički proizvođač opijata (ili prva sledeća karika, svejedno), bogati idiot koji će drogu kupiti od naših junaka (igra ga Fil Spektor – dovoljno rečeno), hipik na putu ka pustinjskoj komuni, Dek Nikolson kao provincijski pijanac sa svim egzistencijalnim problemima osim materijalnog, marva koja će ih na kraju upucati… Svi oni prestupili su daleko dalje van granica pristojnog ponašanja. Da li su onda naši kontrakulturni heroji lažni, „fejk“? Možda ne u tom trenutku, 1969. godine, ali su svakako u opasnosti da postanu.

Preskačemo trideset godina i zatičemo Fondu kao Terija Valentajna u filmu „The Limey“ Stivena Soderberga. Valentajn je muzički producent, fosil iz šezdesetih, bogat, amoralan, toliko opsednut slikom koju projektuje da gotovo da prestaje da bude ljudsko biće. U sledećem dijalogu, nakon što pita svoju mladu ljubavnicu da li shvata koncept odanosti, stižemo do suštine:

“ – I’m loyal to things that make me happy.

– Oh, am I a ‘thing’?

– You’re certanly not a person.

– I’m not?

– No. You’re not specific enough to be a person. You’re more like a vibe.“

Čovek iz vremena istinitosti i ljubavi baziranoj na preziru prema laži, eksternoj ili unutrašnjoj, pretvorio se u čudovište koje je srž okrenulo ka spolja, trujući je dok nije nestala u pozi. I klinka je to prepoznala, predstavljajući groznu definiciju kao nešto pohvalno. Sa druge strane, kod njegovog filmskog protivnika, engleskog gangstera u tumačenju Terensa Stampa, poza je samo šminka, otelotvorenje i dalje žive srži pobune.

Valentajn je u svom grananju postao ništa, dok je Stampova lujka u skupljanju postala sve. Moram da se zapitam da li je Fonda primenio glumački proces odbrane lika ili ga je mrzeo više od bilo kog gledaoca, što je moguće, budući da, pošto je bio distanciran, sveden glumac, ta mržnja nije mogla izazvati karikaturu.

Za razliku od Terija Valentajna, Fonda je bio i ostao više od „vajba“.