Voz za nigde

Prevario si čoveka i uzeo mu novac. Da li te je to učinilo jačim? Nije, jer nisi u pravu. A taj kojeg si prevario jeste. To znači da on ima moć.“
„Brat 2“, 2000.

U filmu „Snowpiercer“ (južnokorejskog reditelja, po francuskom stripu iz osamdesetih, snimanom u Češkoj) nakon pojave, od strane ljudi izazvanog, novog ledenog doba, ostaci ljudske rase žive u vozu koji beskonačno, kao perpetuum mobile, kruži zemljom. U vozu koji, naravno, služi kao lako čitljiv primer klasnog sistema, onaj ko je rođen u zadnjem vagonu, tamo će i umreti, kako se približavamo lokomotivi, život postaje sve prijatniji. Očekivano, desiće se revolucija, no, da li spontano ili neko orkestrira narodnu bunu da bi obavio povremeno potrebnu prirodnu selekciju uz obaranje društvenog operativnog sistema samo da bi se na istom hardveru instalirao novi, ne mnogo drugačiji? Osnovno pitanje koje se postavlja je u kom trenutku jedno društvo postaje beznadežno i jedino što onima koji sa tim imaju problem preostaje nije promena, već potpuno uništenje, čak i ako ono iza sebe ostavlja tek jadnu nadu da nekolicina preživelih počne ispočetka i pokuša ponovo da gradi ni iz čega neki novi svet? Ne, najverovatnije je jedino što sledi smrt pa i to je bolje od građenja novog života na temeljima užasa. U kom trenutku jedno društvo šepajući dolazi do te tačke?
Osoba koja je kao dete volela da rasklapa igračke i analizira kako rade mogla bi se zapitati koja je svrha postojanja A. Vulina, ili malo uže gledano, koja bi bila njegova svrha u vladi jedne zemlje? Svakako, uvek je zgodno imati sledbenika koji će vas poslušno pratiti dok god postoji zajednička korist a kada su toga svesne obe strane dogovora dobijate nešto nalik odnosu gospodara i roba u obostrano ispunjavajućoj sadomazohističkoj vezi. Takav sledbenik igraće ulogu glasa razuma kada ste vi toliko uznemireni spoljašnjim i unutrašnjim neprijateljima i nerazumevanjem da morate sebi da date malo verbalnog oduška. Češće, davaće ekstremne izjave naspram kojih vaši nastupi ulivaju ekumensku pomirljivost i ta igra će trajati dok god ne prestanete da vladate kada će i on nestati zajedno sa vama, s tom razlikom što se vi možda na vlast nećete vratiti ali on svakako hoće kada prođe dovoljno vremena i kolektivni zaborav odradi svoj deo tragedije. Dalje, antropomorfna pojava koju raščlanjujemo poseduje veze sa imućnim ljudima iz doba ledenog jula, i dalje korisnim, čak neophodnim vladajućoj stranci jer od njih zavise glasovi nesrećnika koji primaju plate i čekaju penzije u njihovim fabrikama i preduzećima. Sve je to sasvim racionalno, no, postoji još jedna njegova upotrebna, prozaična vrednost – on ume da govori, ume da započne i završi dugačku rečenicu bez paničnog žmirkanja i potrage za odgovarajućim padežom. Govoriti nije lako i najčešće zavisi od broja knjiga koje ste pročitali. Npr., noćna konferencija za režimske PR agencije koju je pre desetak dana održao doktor policije otkriva jednocifren broj knjiga koje je pročitao (a da nije morao). Zapravo, Beograd 202, medijska kuća koja se, bez cenzure i liberalno, sa uvek istim ljudima u različitim političkim okolnostima, bavi kulturnim događanjima, mogla je da trenutnom režimu ponudi svoje udvoričke usluge i ovom prilikom jer trideset puta izgovoreno „da kažem“ tokom petominutnog izlaganja može da se podvede pod konceptualni performans.
Da li je taj, da kažem, doktor, tačka od koje bi sve valjalo uništiti i krenuti iz početka? Ili ipak živimo u mađioničarskoj kutiji sa duplim dnom, dubina koje nismo mogli ni da sanjamo? U jednom srpskom postapokaliptičnom scenariju bregziti, migranti, terorizam čine da se velike zemlje Evropske unije zatvaraju u sebe i prestaju da održavaju u životu vlade nesrećnih, zavisnih zemalja koje ih okružuju. Trenutni srpski premijer biva bačen na politički otpad sa kojeg je i došao a prazni prostor ispunjavaju Rusi koji upravljaju zemljom kroz SPS u koaliciji sa, što da ne, SRS-om. Društvene mreže se blokiraju, javni skupovi su zabranjeni (dakle, nema „Čiji grad? Naš grad!“ šetkanja), za tekstove poput ovog se ide u zatvor, jer, za Ruse se ne mora praviti predstava o društvu slobodnih građana. Zaista, kada se zamisli takav razvoj događaja, da kažem, doktor i povampireni zlikovci iz devedesetih deluju kao muka koja se može trpeti. Ili je, možda, to nešto što bi trebalo da se dogodi, put ka kraju sveta, jer ovako se samo polako odumire, u klasnom vozu bez nade u kojem će svako kome je nepristajanje na nepodnošljive pojave postati Danila Bagrov, glavni junak filmova „Brat“ i „Brat 2“ Alekseja Balabanova? Danila je proizvod svog vremena, svoje domovine, simbolički predstavljene kroz lik brata (te je neskriveni naslov filma, zapravo, „Domovina“). Danila se u prvom kadru filma pojavljuje niotkuda, na neki način, izranja iz rupe. Gde je bio? U srži nacionalnog bića. Nakon što se sukobi sa novorusima koji snimaju nekakav turbofolk spot i tokom informativnog razgovora odbije posao u policiji majka ga šalje kod brata, starijeg desetak godina od njega, u čiju ljubav i zaštitu se ne sumnja. Pa, ipak, brat, tj. domovina, nesposobni je idiot, plaćeni ubica koji odmah iskoristi Danilu, preusmeri na njega rizični posao (i usput mu kaže da je honorar deset puta manji nego što jeste), izda ga i pošalje u smrt. Šta će Danila na kraju filma uraditi? Da li će se osvetiti bratu, da li će ga ubiti kao psa, tj. da li će prestati da voli svoju domovinu? „Kad smo bili mali i ja uganuo nogu, nosio si me deset kilometara“, kaže on. Zaista, kako se naljutiti na nosioca te iracionalne i lepe slike iz davne prošlosti? Kako se naljutiti na Danilu, kako ga ne voleti, kada je on samo posledica, da kažem, doktora, posledica društva na koje bi, možda, valjalo staviti tačku? No, moćna je to posledica, taj čovek lažne prošlosti koji živi u Hajdegerovom svetu u kome svi mi postojimo u budućnosti, u sledećem trenutku. Odakle mu kodeks časti, kada smo preko njegovog brata spoznali domovinu, društvo koje ga je stvorilo? Jednostavno je, on kao, iako toga nije svestan, desni anarhista, nije u stanju da toleriše pojavu ili osobu koja ga uznemirava i reagovaće. Nije u stanju da toleriše, da kažem, doktora, i ustaće protiv njega bez obzira na to šta bi kasnije moglo doći. Neki vozovi ne smeju stići do stanice bez obzira na, da kažem, posledice.