Vraćanje duga životu

Kapitalizam socijaldemokratskog tipa jeste nominalno nudio ravnopravnu šansu, no, Džekson će ubrzo shvatiti da će uporedo sa pokušajima materijalizacije akademskog napora morati da se, ovaj put stotinama kilometara daleko od krvnih srodnika, vrati svom radničkom usudu.

Konačno, šezdesete su, nakon ekonomske, donele i kulturološku evoluciju, i naša junakinja će se prvo na velikom platnu „očešati“ o britanski novi talas, pa zatim konačno dospeti Kraljevske Šekspirove kompanije u kojoj će se u to vreme Piter Bruk baviti Artoovim Pozorištem surovosti. Lice, glas i izraz Glende Džekson tek tada će dobiti prikladno umetničko bojište. Uz pozorišne scene koju su, da bi za nju tu bilo mesta, prvo morale da budu oslobođene za prisustvo primalnog, predhrišćanskog vriska, bila je i previše intenzivna da bi bila upotrebljiva u formalno inovativnim ali glumački naturalističkim filmovima ranih šezdesetih. Kraj šezdesetih će – navodim samo stvaraoce važne za junakinju teksta – pojavom Kena Rasela ili Pitera Medaka, te sledećom fazom u razvoju Džona Šlezindžera, konačno doneti sintezu svih prethodno izvršenih reformi, do individualnog (scenarističkog, rediteljskog, glumačkog…) dotaknuća granica koje kolektivno čine film saglasan sa Istinom.

Zvuči komplikovano, ali zapravo se svodi na malo razmišljanja i mnogo rada. I, Glenda Džekson se prvo ukrcala na proizvodnu traku opisane filmske revolucije, pa zatim i tokom sedamdesetih radila bez prestanka – kod kuće, u Italiji, u Americi (uglavnom u bulevarsko-intelektualnim, raspričanim komedijama sa Džordžom Sigalom ili Volterom Matauom). Oskare koje je dobijala nije lično i primala, jer bi bila zauzeta ranije ugovorenom radnom obavezom.

Nikada nije zaboravila ne samo odakle je potekla, već i na koji način, tj. intervencijom državnih institucija, je dobila priliku da svoj život izmesti iz feudalno-industrijalističke kolotečine. Kada je „torijevska“ vlada Margaret Tačer preuzela vlast, film kao najskuplji masovni medij je, poput svega drugog, prepušten divljaštvu slobodnog tržišta, dok su pozorište i televizija nastavile sa neometanim postojanjem. Što bi, svakako, u teoriji odgovaralo glumici koja ulazi u šestu deceniju života.

Problem nastaje kada osetite da je došao čas za vraćanje društvenog duga, što je u slučaju Glende Džekson značilo prevremenu umetničku penziju, aktiviranje statusa člana Laburističke partije i kandidovanje na vanrednim izborima za poslaničko mesto u ime londonskog okruga Hemsted i Hajgejt. Rakovički scenario, gde Borislav Pekić može da izgubi od imena kojim ne bih prljao tekst, se nije dogodio, i Džekson je započela političku karijeru koja će trajati sledeće dvadeset i tri godine. Redovno je dobijala izbore, od vrste na kojima se glasa za Ime i Prezime, pa redovno bila i korektivna snaga svoje političke organizacije – na primer, kada je Toni Bler započeo „catch all“ projekat i zalutao u ideološkom lavirintu, kada je pristupio dokazima neutemeljenom američkom vojnom pokretu ka bliskom istoku, Džekson je bila njegova jasna i glasna suparnica.

Kako god, najvažnije je, kao u dramskom delu, locirati Vrhovnog neprijatelja i jedan od poslednjih parlamentarnih nastupa Glende Džekson je bio „o pokojniku sve najgore“ govor nakon smrti Margaret Tačer. „Odjednom, sve što sam bila učena da su poroci, postale su vrednosti“, navela je osećaj koji je imala tokom osamdesetih. Sredinom prošle decenije je prepustila stranačku politiku mlađima i vratila se u pozorište gde je, u devetoj deceniji života, mesecima igrala Kralja Lira, sedam dana u nedelji, prvo u Londonu pa onda i na Brodveju. 2019. godine igrala je glavnu ulogu u vrlo dobrom televizijskom filmu „Elizabet je nestala“ („Elizabeth Is Missing“) koji na prvi pogled deluje kao „reprezentacijska“ politička korektnost a zapravo je punokrvni triler. Posthumno će biti prikazan film u kojem kadrove deli sa Majklom Kejnom, odakle stiže i njena valjda poslednja zvanična fotografija, u društvu kolege koji je, kao i ona, iskočio sa namenjenog im klasnog koloseka.

Glenda Džekson kao primer životne sile? Pokušaću da zaključim malo drugačije… Glenda Džekson bila je sila duga koji se ima vratiti za privilegiju življenja.