Vreme Klo(v)nova

LJudi su zaboravili, više namerno nego slučajno, daleku prošlost i Majlsu, nekada klarinetisti i suvlasniku restorana zdrave hrane „Srećna šargarepa“, je predstavljen određen broj fotografija i predmeta za tumačenje. „Ovo je Josif Staljin, nisam nešto mario za njega. Imao je ružne brkove i mnogo ružnih navika. Ovo je Bela Lugoši, jedno vreme je bio gradonačelnik NJujorka. Vidite kako je to na njega uticalo. Ovo je Šarl de Gol, čuveni francuski kuvar. Imao je televizijsku emisiju… Ovo je Čang Kaj Šek, ni za njega nisam mnogo mario. Na ovoj fotografiji neke devojke pale grudnjak. Primetićete da je vatra jako mala. A ovo… ovo je duplerica časopisa koji se zvao ‘Plejboj’… Te devojke nisu stvarno postojale. Bile su od gume. Naduvali biste ih i… Mogli ste da ih namažete kremom ili nečim drugim što… To ću poneti da malo bolje proučim i daću vam kasnije pun izveštaj“. Naravno, vatra zapaljenog grudnjaka mala je jer feministkinje imaju male grudi. Frustrirane su, što je i najveći razlog njihove netrpeljivosti prema muškarcima. Šala je, naravno, potpuno nepristojna i neprimerena i ukoliko bi bila izrečena danas, njen autor bio bi stavljen u zatvor od strane službe za lov na političku nekorektnost. A opet, cela scena, punopravno uključujući i šalu o malom plamenu, jedna je od najsmešnijih koje je Alen ikada napisao. U osnovi smeha je, naravno, društvo koje je toliko zastranilo da od idiota traži da mu otkrije ne tako davnu prošlost. Podseća to na jedno drugo društvo u kojem sasvim drugačija idiotkinja, voditeljka rijaliti programa, izjavljuje da je tokom vikenda, uz kafu, prošla kroz celu istoriju XX veka kako bi se pripremila za funkciju u jednoj od vladajućih partija (ili vladajućoj partiji – na kraju krajeva, sve je to jedna ista odvratna amorfna masa, „pilence“ iz „Reklamokratije“ od kojeg zavisi život svih građana). Dakle, Majls ne može da odoli i svojim odleđivačima predstavlja svoju verziju istorije, jer, kakve uopšte ima veze kada su oni toliko zastranili da im istina teško može pomoći? „Mali plamen“ prevashodno radi zahvaljujući tome ko ga izgovara. Majls je, to nam je pre šale obznanjeno da bi se uspostavio kontekst, bio suvlasnik restorana zdrave hrane i klarinetista, što će reći, deo kontra kulture i pre zamrzavanja izlazio je upravo sa devojkama koje javno pale grudnjake dok se samozadovoljavao uz pomoć slika onih drugih, gumenih. Radi se, na vrlo okolišan način, o sprdnji sa samim sobom.

* * *

Moglo bi se, naravno, reći da je novi talk-show koji sa „Pink“ televizije nedeljom uveče emituje dvadeset i pet minuta mržnje toliko izopačen da je najbolji metod otpora koji pristojan čovek valja da primeni ignorisanje. No, pristojan čovek često zna da bude i ovca i ne može da izdrži da ne okrene kutiju šibica u nadi da će prevariti prevaranta. Onda, da vidimo gde se nalazi kuglica… Da, tu je, naravno, optuživanje političkih protivnika za ubistva i zlostavljanje žena koje je kako natpis na kraju kaže „tu radi humora i zabave a ne omalovažavanja i vređanja“. Autor, ipak, često omalovažava svoje mete glumeći da ne može da se seti njihovog imena. Zašto su mu, onda, mete kada su toliko nebitni? Ali, šta ćemo sa ovim: „… otud i taj famozni intervju gde je Đilas pričao sa poznatom novinarkom Srbijankom Turajlić. Onom (imitira debelu osobu) sa N1. Samo mogu da zamislim kako su ta njena pitanja uopšte izgledala… ‘Je li, mali, kol’ko si uzeo? Mali, kol’ko ćeš nama dati?’ (grokne)“? Vređanje za fizički izgled na stranu, da li osoba koja izgovara tekst misli da je Turajlić novinarka ili je potpuno svejedno šta će reći budući da publika kojoj je emisija namenjena ne zna ko je ona? I ko čini publiku, kada izuzmemo nepismene, polupismene i na svaki drugi način unesrećene koji čini osnovu gledalaca date televizije? I autor i emisija podsetili su me na samoobmanu Mirjane Marković prisutnu u dnevničkim beleškama objavljivanim tokom devedesetih. „Moj sin se tušira dva puta dnevno“, dakle, on je čist, fin, kulturan. Ili, komentar na skup u sedištu stranke uveče nakon kontramitinga 24. decembra 1996. godine, kada je Vulinova pojava prokomentarisana zapisom, „naš revolucionar“. Što će reći, upravo oni su hrabri buntovnici protiv sile. Sad, svi mi, od buđenja do usnuća iskrivljujemo ono što vidimo ili čujemo, no, apsolutna vera u paralelnu stvarnost jedna je od osnovnih odlika psihopata, praćena odsustvom saosećanja. Članovima kriminalne grupacije „Jul“ nije bila dovoljna moć nad drugima, njima je bila neophodno uverenje da tu moć zaslužuju time što su elita na svakom mogućem nivou. A njihovoj televiziji je, naravno, dozvoljeno da postoji i nakon 2000. godine. Neki od njih su se ućutali, neki su zaboravili svoju prošlost i osnovali dečje horove čekajući trenutak da u svetu bez posledica ponovo oslobode svoju mentalnu bolest (a odsustvo svesti o posledicama takođe spada u opis jednog psihopate). Majls Monro će, zaista, pokrenuti revoluciju ukravši nos mrtvog diktatora, jedini preostali deo tela uz pomoć kojeg su njegovi sledbenici pokušali da ga kloniraju iz mrtvih kako bi sistem nastavio da postoji. Taj nos ovde nikada nije uništen, nastavivši da uživa u smradu naoko iščezlog tela. Sve dok ne dođe čas za uspešno kloniranje.