Vreme nade i glumica koja mašta o bombama: Norman Džuison, drugi deo

Posledično, Norman Džuison je tih dana primetio da nije u stanju da nastavi da, što bi rekao Rambo Amadeus, „zabavlja glasačko tijelo“ stručnom upotrebom nesumnjivih komičarskih talenata Doris Dej i Roka Hadsona.

Takođe je zaključio da mora da postane i producent i preuzme potpunu odgovornost za svoj rad.

Imao je sreće da pronađe glumca čiji je unutrašnji točkić počeo da hvata pravu frekvenciju na radio aparatu trenutka.

Džuison i Stiv Mekvin pridržali su jedan drugog i filmom „Sinsinati Kid“ (1965), i dalje kroz stilsku formu klasičnog Holivuda, najavili revolucionarne estetske promene koje će se desiti par godina kasnije.

Odjednom, žanrovi koje je valjalo opsluživati počeli su bivati upotrebljavani od strane scenarista, reditelja i glumaca oslobođenih studijskog stiska kako bi se društvo menjalo nabolje.

Džuison je krenuo od komedije i 1966. godine režirao film „Rusi dolaze! Rusi dolaze!“, ostavši u domenu fantazije kakvu je naučio da stvara, ali ovaj put joj dajući subverzivni zaokret.

Možda danas taj film deluje bezazleno, ali trebalo je imati drskosti pa stanovništvo američkog obalskog grada povesti na put saučesništva u begu posade nasukane sovjetske podmornice nazad u bezbednost Atlantskog okeana.

Teze su bile posve jednostavne: nakon što ste zajedničkim snagama spasili život deteta, sva naučena geopolitička neprijateljstva postaju potpuno besmislena.

Ili, nakon što se dvoje mladih upoznaju i zaljube, nema ničeg prirodnijeg od onoga što sovjetski pomorac gramatički trapavo ali emotivno egzaktno izgovori na nimalo tužnom rastanku: „Moram da idem, ali obećavam ti reč da ću te ponovo videti. I ti i ja, Elison Palmer, mi nekako imaćemo dugačak život mirne koegzistencije“.

Na red je došla još jedna fantazija, ovaj put u formi policijskog trilera.

U zimu 1966. godine, Džuison je u bolnici blizu nekog od skijaških centara za visoku klasu čekao da se završi postavljanje gipsa preko detetove slomljene noge.

Na istovetnoj roditeljskoj dužnosti bio je i Robert Kenedi te mu je Džuison ispričao siže filma na kojem je radio, naslova „U vrelini noći“.

„To bi mogao da bude važan film. Sve je u tajmingu“, rekao je mladi politički konvertit koji je, u isto vreme kada i Džuison u svojoj profesiji, zaključio da nam ovaj život nije dat tek da bismo ispunjavali norme i služili finansijskim interesima uskog okruženja u kojem smo se rođenjem ili nekom drugom slučajnošću obreli.

Poput američkih priobalaca i sovjetskih podmorničara, sada su se na putu neophodne saradnje našli crni policijski detektiv sa severa (Sidni Poatje) i beli provincijski šef policije sa juga (Rod Stajger).

Prvi trenutak prosvetljenja zapravo je užasan: belac shvata da profesionalne odluke njegovog crnog kolege, do tada nalik robotu, velikim delom dolaze iz mržnje, i kaže, „Čoveče, ti si potpuno isti kao mi, a?“.

Nazire se logična progresija, uvek uz pomoć žanra.

Za tri godine, Džuison je prvo rešavao globalne sukobe, zatim interne, da bi u „Aferi Tomasa Krauna“, ponovo uz asistenciju Stiva Mekvina, ušao u srž konflikta.

Ovaj put, poslovni čovek, uvaženi šraf sistema, iz dosade izazvane čemernim svetom koji je celog života gradio, započinje kriminalnu pobunu.

Inače, scenario je napisao amater, u sivo odelo obučeni uposlenik banke koji je počeo da u mašti planira savršenu pljačku svoje institucije.

Te 1968. godine, društvo, film, politički činioci, mediji, popularna kultura, konačno su počeli disati unisono i duboki sistem morao je uzvratiti onako kako je jedino umeo, apsolutnim zlom.

Melina Merkuri u autobiografiji „Rođena kao Grkinja“ (Plavi jahač, prevod Vladimir Bošković) prenosi svoje utiske o Džuisonu, u čijem je sledećem filmu igrala: „Bio je strog, šarmantan i izuzetno darovit. Naš prvi susret nije bio srećan. Nije mi se dopao scenario i glupo sam se ponela rekavši da me u filmu privlači jedino to kako da zaradim novac da bih kupila bombe (u Grčkoj je vladala vojna hunta kojoj je Merkuri htela da svim sredstvima stane na put; primedba P.S.). Nije me shvatio ozbiljno, ali se uvredio i imao je pravo. Na kraju mi je oprostio i postali smo prijatelji“.

4. juna 1968, Merkuri dotrčava kući sa snimanja kako bi saznala ko će biti najverovatniji kandidat Demokratske stranke na predstojećim predsedničkim izborima.

Robert Kenedi je pobedio na preliminarnim izborima u Kaliforniji, najavio nastavak poduhvata, da bi ga ubili koji sekund kasnije.

„Jedan mladi život koji se gasio i nešto životno u Americi što je umiralo zajedno s njim“, zapisuje Merkuri, a Džuison, takođe stranac pun nade, razmišljao je slično.

Nekako se naterao da završi film („Gaily, Gaily“ – neka bude „Veselo, veselo“ – koji je mogao biti vrlo poseban da je autoru i dalje bilo stalo), spakovao porodicu i napustio tu zemlju u čiju je snagu promene poverovao pa onda osetio nerešivu izneverenost.

Jer, jedan Kenedi, pa Martin Luter King, pa drugi Kenedi… Zašto ostati u društvu koje dozvoljava da se takve stvari dogode, ako ne morate?

(Treći deo u digitalnom izdanju)

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.