Vreme pre umiranja

Svaki reditelj ima fantaziju da u kadru dobije maksimum istinitosti, ako već ne njen apsolut. Hičkok je tragao za time pa je u „Pozovi M radi ubistva“ stan u kome se radnja odvija izgrađen od realnih materijala, odbacujući scenografsko pravilo da predmet samo mora da izgleda kao pravi. U filmu „Konopac“, da mu je dužina rolne omogućavala, nemojte ni momenat sumnjati da bi mučio ekipu i glumce da odigraju ceo film u realnom vremenu, kao predstavu, dok bi rezultat bio sasvim filmski (za razliku od njega, srpski filmski radnici, iako im tehnika sada to omogućava, biraju lakšu opciju i svoj film iz jednog kadra snimaju iscepkano). O unutrašnjoj iskrenosti se radi, stanju koje bi moglo da se lažira ali zašto bi? Kaže se da je lakše reći istinu nego slagati.

„Boyhood“ prati odrastanje jednog običnog dečaka u običnoj američkoj porodici (što znači sa razvedenim roditeljima) iz Teksasa, tokom jedne decenije. Priča i likovi koji je naseljavaju u formi običnog filma, sa nekoliko dečaka glumaca koji igraju glavni lik, ne bi imala dovoljno zanimljivosti da opravda razlog svog postojanja u dramskoj formi. U tom pravcu, moglo bi se reći da je eksperiment samom sebi svrha, a opet, kao u „Drvu života“ Terensa Malika, gde su roditelji sklopljeni tako da predstave čovekovu unutrašnju borbu između tela i duha, ništa nije slučajno. Dečakova majka (Patriša Arket) na neki način je u stalnoj potrazi za alfa mužjakom, pa je tako njen prvi izbor, dečakov otac (Itan Houk), muzičar, dok, kasnije, tu ulogu u njenom životu pokušavaju da ispune profesor i, konačno, profesionalni vojnik. Kako u životu obično biva, svaki od njenih muškaraca ispostavlja se kao fasada uspeha. Muzičar nije dovoljno talentovan, profesor je alkoholičarski bednik, dok vojnik završi kao zatvorski čuvar, što je, opet, život koji vodi ka praznini alkohola. Takvi roditelji, kakvi su odabrani za likove filma, zapravo olakšavaju proces gubljenja iluzije da su naši tvorci svemoćni i svepametni, jedan od glavnih elemenata sazrevanja, jer, roditelj koji ima želju da svom detetu do kraja života bude uzor i neupitni ideal na pogrešnom je putu. Dečakovi roditelji greše, nisu dovoljno mudri, obrazovani a, sa druge strane, naročito otac, pokazuju želju da nadrastu svoju sredinu, što je opasna kombinacija.

Ne zvuči preterano zanimljivo kada se opiše, no, upravo u banalnosti krije se kvalitet filma (u prvoj sceni prateća muzika je, ajoj, Koldplej, ali mora da bude nešto tog nivoa iritantnosti a Koldplej je tu sigurna karta). Identifikacija sa junacima je prilična, bilo kada na početku gledamo dečaka i njegovu sestru i sećamo se kakvi smo mali idioti bili kada smo imali sedam godina, bilo kada slušamo pogrešne stvari koje nezreli otac govori svojoj deci i plašimo se da i mi ne pravimo iste greške. Jer, teško je to, provesti petnaest godina sa nekim da bi vas na kraju ubio i, u idealnom razvoju događaja, za sebe uzeo one vaše delove koji valjaju, ako ih ima. Na diskretan način (dečak ni u jednom trenutku ne povisi glas, ne plače, nije agresivan – ponekad može zaličiti da njegovo ponašanje ocrtava početke psihološkog poremećaja dok je istina u tome da je takav tip, smiren, prilično racionalan osećajac) „Boyhood“ zapravo prikazuje sve ružne i komplikovane situacije koje se dešavaju tokom roditeljstva (skoro da bi tačnije bilo da se zove „Parenthood“) i poseduje ozbiljnu didaktičku prirodu za svakoga ko namerava da se razmnožava misleći da će tako rešiti sve svoje probleme. Ništa neće rešiti. Samo posmatranje Patriše Arket i Itana Houka koji tokom dva i po sata ostare deset godina uznemirujuće nas podseća na biološke istine tipa one da umiranje tela počinje sa osamnaest godina. „Boyhood“ je, ako ispratimo tu optimističnu misao, film o dobu kada smo jedino zaista živi i završava se u momentu kada dečak počne da umire, dok on, naivčina, misli da njegov život tek počinje.