Vreme vredno posete

I tako, dolazimo do ove godine i filma „Ponoć u Parizu“ koji počinje montažnom sekvencom koju čini razglednica od šezdesetak kadrova grada u koji svaka američka domaćica želi da ode pre nego što umre. Potpuno svestan malograđanske opsednutosti Parizom Vudi Alen u prvom dijalogu suočava svog protagonistu Gila (Oven Vilson), holivudskog scenaristu zanatliju, sa opaskom njegove verenice kako ga Pariz toliko oduševljava kao da mu je to prva poseta, na šta on odgovara da je problem u tome što ne dolazi dovoljno često. Taj dijalog jedan je od ključeva za razumevanje filma. Da, idolopoklonstvo pred Parizom nalazi se na ivici malograđanštine (u mnogim početnim kadrovima prisutni su turisti u belim bermudama i patikama) ali, sa druge strane, lepota tog grada tolika je da nadjačava svaku autoironiju ili svest o sopstvenoj površnosti. Kako će Gil kasnije u jednom momentu reći, „ima li knjige, pesme ili simfonije koja može da se takmiči sa predivnim gradom“?

Gil je na pragu dve moguće prekretnice u svom životu. On je u poseti Parizu u društvu svoje verenice Inez (Rejčel Mekadams) i njenih roditelja (budući tast i njegovi poslovni poduhvati su i konkretan razlog puta). Usput, prikaz bogatih konzervativaca je takav da ima hiljadu puta veću korist za nekakvu svetsku revoluciju od skorašnjeg ludesanja po Volstritu. Te ljude, njihov ukus, njihove političke stavove jednostavno morate da mrzite, što pomalo dovodi i Gila pod znak pitanja. Šta on uopšte traži u njihovom društvu? No, njegova opsednutost nostalgijom i fantazija o Parizu iz vremena između dva svetska rata tolika je da joj ništa od realnosti vremena sadašnjeg ne može biti konkurencija. U trenutku u kome ga upoznajemo, Gil jednostavno prihvata ono što izgleda dovoljno dobro, kao što je i njegov dosadašnji život svakako mogao da se odvija i na mnogo gori način.

Tog trenutka na scenu stupa element fantastike, neobjašnjivog nemogućeg, još jedna Alenova redovna opsesija (kraj „Senki i magle“: – „Istina je, svi vole njegove mađioničarske trikove“ – „Vole ih? Potrebni su im, kao vazduh“). Gil prolazi kroz neku vrstu vremenske rupe i počinje da provodi vreme sa Hemingvejem, Skotom i Zeldom Ficdžerald, Gertrudom Stajn, Pikasom, Bunjuelom, Dalijem i Man Rejom, (zapravo, onakvima kakvi su oni u njegovoj fantaziji, tako da je određena klišeiziranost sasvim na mestu)… Najvažnije, počinje neodoljivo romantični odnos sa fiktivnom Pikasovom muzom Adrijanom (Marion Kotijar), koja mašta o životu u Parizu iz vremena belle époque-a. Jasno, njih dvoje dele sklonost ka iluziji da je vreme u kome žive na neki način gore od određenog idealizovanog vremenskog perioda, što sve vodi ka očekivanom konačnom Gilovom zaključku o neophodnosti borbe da se sadašnjost što više približi narečenoj iluziji.

„Ponoć u Parizu“, da ne bude pogrešno shvaćeno, nije film lišen dramaturških aljkavosti, pojednostavljenih likova, neobično propuštenih šansi. Npr. kada Gil Bunjuelu kao predlog ideje za film ispriča siže „Anđela uništenja“, zar ne bi bilo logičnije da mu nabaci neku svoju nadrealističku ideju koju bi ovaj kasnije pretočio u film, umesto one koja će svakako biti realizovana? Ipak, kada bi posvećivao pažnju svakom detalju, Vudi Alen bi snimao film svake tri godine. Tako da, samo neka nastavi da bude aljkav.

Za razliku od prošlogodišnjeg „You Will Meet a Tall Dark Stranger“, u srži krajnje depresivnog u svojoj poruci da su u svetu u kome živimo samo budale srećne, dok su normalni, pametni ljudi osuđeni na neispunjeno životarenje, „Ponoć u Parizu“ na svom kraju postiže nadu u svetliju budućnost za Gila i nas koji posmatramo njegov put kroz vreme, makar je ta nada postignuta transponovanjem fantazije u realnost. Ali, biramo da verujemo jer nam je tako lakše. Kao što je ceo film neka vrsta ljubavnog pisma upućenog jednom gradu i njegovoj istoriji, tako i ovaj tekst nije daleko od ljubavnog pisma upućenog od strane jednog heteroseksualnog muškarca drugom. Da li će u svetu poodmaklog XXI veka uopšte postojati neko ko će se zanositi fantazijom da se vrati kroz vreme da bi malo popričao sa Vudijem Alenom, Klintom Istvudom, Karpenterom? Sa bilo kim od nas, iz ovog trenutka u vremenu? Mučno mi je da razmišljam o tome.