Vrteška strave

Kada je sve počelo? Da li u tački koju opisuje Rod Stajger kao naslovni junak velikog „Zalagaoničara“ Sidnija Lameta, objašnjavajući svoje jevrejsko nasleđe (a zapravo, mnogo više od toga): „… a onda odeš i kupiš parče tkanine, isečeš ga na pola, preprodaš i zaradiš.

Posle toga opet kupiš parče tkanine, isečeš ga na tri dela, preprodaš i zaradiš malo više. Ali, prijatelju moj, dok se baviš tim poslom ni u jednom trenutku ne smeš da podlegneš iskušenju da kupiš dodatno parče hleba ili igračku za dete. Ne, ne. Moraš da nastaviš dalje, da kupuješ sve veće i veće komade tkanine i da ih sečeš na sve više delova.

A onda, otkrivaš da u tebi više nema ni želje ni nagona da posadiš biljke za ishranu, ili da pogledom prelaziš preko beskonačne zemlje koju bi nazvao svojom. Nikako. Već samo vekovima ponavljaš ceo proces, dok odjednom ne shvatiš: u tvom nasleđu nema ničega osim trgovine“.

Može se ova geneza stanja tumačiti u antisemitskom, evolucionom ili antikapitalističkom ključu, a svakako je univerzalna, budući da smo svi odgovorni za hranjenje i kidanje mesa sa „pilenceta“ iz „Reklamokratije“.

Na koncu, tkanina je isečena dovoljno puta da se kućni radni stolovi pretvore u fabrike, bande razbojnika su osvojile tvrđave i osnovale države, svi zajedno su se udružili u frankenštajnovo čudovište, bez sećanja i sastavljeno od smrti, i na kraju tog procesa imamo zadovoljstvo da se upoznamo sa Žuli Roa, glavnom junakinjom filma „Prekovremeni rad“ (tačan prevod bi bio „Puno radno vreme“).

Žuli (Lor Kalami – opravdana dobitnica jedne od glumačkih nagrada na prošlogodišnjem festivalu u Veneciji) ima četrdeset godina, master iz ekonomije, dvoje dece čiji otac nije voljan da redovno uplaćuje alimentaciju, i svakog jutra provodi pola sata u vozu do Pariza, gde radi kao glavna sobarica u hotelu sa pet zvezdica. Da bi stigla na posao ustaje dok je još noć, i pre nego što dotrči do železničke stanice predaje decu sedamdesetogodišnjoj komšinici koja će ih – da li za novčanu nadoknadu, da li iz solidarnosti – pričuvati pre i posle škole.

U prvih desetak minuta filma nije teško saosećati sa Žuli, naoko jednom od žrtava kapitalizma, a onda je vidimo kako kroz prozor voza posmatra dimnjake ogromnih industrijskih postrojenja, dok kao muzička podloga udaraju „Tangerine Dream“-u slični elektro zvuci didžejice i kompozitorke debitantkinje imena Iren Dresel.

Navedeni kadrovi nas – ko je gledao, a svako bi trebalo da pokuša (ja mu se vraćam svakih desetak godina) – odvode ka remek-delu Vilijema Fridkina „Sorcerer“, adaptaciji romana „Nadnica za strah“ o četvorici društvenih izgnanika koji u sklopu saniranja korporativnih svinjarija prevoze nitroglicerin po džombastim puteljcima Južne Amerike. Naši junaci su grešnici – gangster, ubica, prevarant iz visoke klase, terorista – pa ipak, tokom dva sata im želimo život, ili barem smrt dostojniju čoveka od one koja im je namenjena. Da li je i Žuli antijunakinja?

Kvar u njenoj organizaciji života nastaje kada sindikat železničkih radnika započne štrajk, o čemu Žuli nema nikakav stav. Kada se stvari otmu kontroli toliko da se decom bavi ujutru i pred spavanje, komšinica koja sa čuvanja polako prelazi u odgajanje, pita: „Zašto se ne zaposliš u našoj samoposluzi?“.

Žuli je, međutim, žrtva uslovljenosti, i celodnevni boravak u provinciji značio bi priznanje poraza. Ima u seriji „Breaking Bad“ psihološki izuzetna linija priče kada policajac, zet glavnog junaka, upucan i oduzet od struka naniže, odbija da napusti bolnicu i započne kućno lečenje. Jer, dok je u bolnici, on je ranjen, a kod kuće će se pretvoriti u bogalja.

Slično, Žuli je, dok god radi u Parizu – a iako sobarica, nalazi se na funkciji šefice tima – u donjem delu ali i blizu ivice kapitalističke piramide, sa izgledom da u nekom trenutku izađe na kosinu i počne da se uspinje. U tu svrhu, ona konkuriše za poslove za koje se fakultetski spremala, i kakve je nekada davno obavljala, u CV ne zapisujući sadašnji sobarički angažman (na taj način stvorena pauza u zaposlenju se, naravno, objašnjava posvećenošću deci).

A onda, na razgovoru za posao istraživačice tržišta saznajemo da je pre hotela radila u danas bankrotiranoj kompaniji koja se bavila opskrbljivanjem lanaca samoposluga, te da je učestvovala u prljavoj borbi uništavanja konkurencije. Uzgred, da bi uopšte stigla na razgovor za posao, izložila je mogućem otkazu novu sobaricu, bezobzirno traživši da na kraju radnog vremena otkuca i njenu karticu. Gde prestaje solidarnost a počinje „mobing“? Nije li lakše poturiti kolegi nogu nego ga ubediti da osnujete sindikat?

„Prekovremeni rad“ je, zapravo, francuski dvojnik filma „Žao nam je što vas nismo našli“ Kena Louča, pre napad na pojedinca nezainteresovanog za socijalna pitanja nego na sam antropomorfni sistem koji je pronašao način da koristi ljudski nagon za samostalnošću.

No, kao u slučaju „Sorcerera“, Žuli je, uprkos svim svojim nedostacima i upravo zbog njih, jedna od nas. Za razliku od „Sorcerera“, pak, Žuli nije uposlena u prevozu nitroglicerina, već je sama postala nitroglicerin.

„Like the circles that you find in the windmills of your mind…“, pevao je Noel Harison u filmu „Afera Tomasa Krauna“, ne sluteći da ti fascinantni krugovi ne tvore vetrenjaču uma već vrtešku materijalnog košmara. U tom pravcu razmišljanja, i ako odlučite da date šansu ovom duboko uznemirujućem filmu, obratite pažnju na nimalo suptilnu metaforu u drugom planu poslednjeg kadra „Prekovremenog rada“.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.