Za dlaku ispod repertoarske crte

Osim ako nisam propustio eventualnu kratku letnju posetu filma „Noćna kuća“ (neka bude tako, pošto je u originalu „The Night House“) srpskim bioskopima, ponovo se – posle filma „Midsommar“ Arija Astera („Hereditary“/“Nasleđeno zlo“, dok i novi film, sa Hoakinom Finiksom, takođe obećava) – desilo da propustimo jedan od žanrovskih vrhunaca godine.

U slučaju „Midsommara“, filma kakav se najbolje i percepira na velikom ekranu, odluka/nemar srpskih distributera nisu se mogli objasniti bilo čime van okvira straha od odbijajuće začudnosti i trosatne dužine ispunjene bergmanovskim motivima.

I, verovatno su, sa ekonomske strane, bili u pravu, jer, dok je i „Nasleđeno zlo“ već bio film za odrasle ljude, „Midsommar“ je podigao lestvicu tragajući za gledaocem još zrelijeg i uznemirenosti sklonijeg uma.

„Noćna kuća“, koja je definitivno igrala tokom leta u hrvatskoj pod naslovom „Kuća noćnih mora“ (donekle neozbiljan prevod, možda inspirisan iznenađujućim koprodukcionim prisustvom korporacije „Dizni“ – šteta što i „Zlicu od opaka“ nisu usmerili u ovom, „18+“ pravcu), rad je svakako niže zahtevnosti od „Midsommara“, ritmički i narativno prijemčiviji nekakvom „gledaocu po sredini“, što srpsko bioskopsko izuzeće čini još misterioznijim. No, da vidimo šta se u toj kući zapravo dešava…

Bet (Rebeka Hol) je gimnazijska profesorka književnosti, u malom, ekonomski bezbrižnom gradu na severoistoku SAD. Upoznajemo je dok se vraća u svoj šumom okružen dom na obodima grada, na obali jesenje romantičnog jezera, dana kada je sahranjen njen muž Oven.

Scenaristi i reditelj (koji upravo završavaju rimejk – ili šta već, videćemo – „Helrejzera“) otkrivanje detalja izvode sporo i odloženo, ispravno igrajući na napetost iniciranu gledaočevim neznanjem (čime će dobiti i jednu izuzetnu, duboko košmarnu sekvencu, dostojnu nedavnog nastavka „Tvin Piksa“). No, kada dođe trenutak otkrića, javlja se i prvi problem.

Naime, nejasno je ko je Bet – osoba koja se poverava prijateljima, ili prasne pred neznancima, budući da film sadrži obe vrste situacija?

Kako god, nezadovoljnoj majci čiji je sin dobio jedinicu (a koja nije znala za nedavna događanja u profesorkinom životu; kako, s obzirom na veličinu grada i gospođinu očiglednu ekstrovertnost?), Bet sprinterski ispriča: „Znate šta… Da mi njega lepo oslobodimo ovog zadatka? Evo, upisujem četvorku. A ako vas baš zanima zašto, moj muž je prošlog četvrtka isplovio čamcem na jezero, uzeo je revolver koji nisam ni znala da je imao, i ‘bum’, pravo u usta“.

„Nisam ni znala da je imao…“ nam zvoni u ušima, najavljujući dedukcioni razvoj fabule.

Pre toga, priključuje se fantastika, sa glasom koji se čuje u magnovenju polu-sna, muzičkom linijom koja se pali sama od sebe i crnim siluetama iza staklenih vrata.

Ako deluje da „Noćna kuća“ jednom rukom cedi suvu drenovinu dok drugom šiba mrtvog konja, moram da primetim da skoro do poslednjeg čina nisam bio siguran kuda se radnja uputila, mada već u prvom Bet ispriča solilokvij toliko nasumičan da to nikako ne može biti.

Da se vratimo, ipak, diskutabilnom deduktivnom radu glavne junakinje…

U telefonu mrtvog muža (a po kojem je počela petljati jer je sa njega prethodne noći dobila neobjašnjivi poziv) Bet pronalazi fotografiju mlade žene, gledano ka polu-potiljku, nalik njoj – toliko nalik da samo na osnovu odeće zaključuje kako se ne radi o sopstvenim zaboravljenim aktivnostima.

Zatim, pronalazi planove kuće, odraza u ogledalu njihovog postojećeg doma.

Jasno, stupili smo na teren tema dualizma, simulakruma, ili, u najmanju ruku, duboke perverzije muža o kojoj nije imala pojma.

U vezi gorepomenutog konfuzno izgrađenog lika, valja navesti sledeći niz delanja: Bet otvara Ovenov lap top; u „search box“ operativnog sistema ukucava pun naziv dokumenta – fotografije dvojnice; pretraga pokazuje da se taj dokument nalazi na još jednom softverskom mestu; Bet otvara dotični folder gde se nalaze ostali ključni dokumenti za nastavak radnje.

Dakle, kakav detektivski genije bi izveo navedeno ukucavanje imena dokumenta koji već poseduje?

Ili su scenaristi odlučili da izbegnu nasumično otvaranje foldera dok se ne pronađe neki bitan?

Ah, ali ako uz dramsku sintezu dobijete i neželjenu karakternu nadogradnju (Bet nije po prirodi nepoverljiva da bi se, tek tako, odjednom prebacila u najviši istražiteljski stepen prenosa), da li je odluka bila ispravna?

Par nedelja unazad, bavio sam se filmom „Zloćudno“ koji je, za razliku od „Noćne kuće“, igrao u srpskim bioskopima (opravdano, uzevši u obzir čega sve tamo ima).

Dok je „Zloćudno“ svesno besvestan film, karakterno sulud, vizuelno prenaglašen (avaj, iz više razloga i nedovoljno zabavan), „Noćna kuća“ je stavljena na najmanju ringlu, uključena na najtišu vatru i, skoro u svakom kadru, nastanjena glumicom vrhunskog kvaliteta.

Posledično, takvoj celini ne mogu se oprostiti nagla sretanja u nelogičnost kojima, na koncu, dobijamo savršeno učilo za studente filmskih škola – sa segmentima ka kojima valja stremiti i stranputicama koje se moraju izbegavati. Samo kada bi još imali priliku i da ga gledaju u bioskopu, bez telefona koji im u kućnim uslovima ometaju koncentraciju…