Za kraj – prepoznajmo zajedničkog neprijatelja

Tokom pisanja teksta „Nejaki mozgovi na RTS-ovom nakovnju“ – kao i odgovora uredniku informativne redakcije RTS-a – trudio sam se da što manje pominjem žrtve, budući da je povod bio upravo bes zbog načina na koji današnje uredništvo RTS-a upotrebljava ljudsku patnju u političke svrhe (što je posebno zastrašujuće, istom terminologijom i stilom koji su koristili njihovi prethodnici iz 1999. godine).

U danima koji su usledili jesam osećao krivicu, ne zbog onoga što se u tekstu nalazi, već zato što je udruženim radom uredništva RTS-a i vođa i glasnogovornika režima podignuta njegova vidljivost do te mere da je morao stići i do onih članova porodica poginulih koji su odlučili da užas ostave u prošlosti.

Kajanje se odnosi na tu grižu savesti, dok znam da mi nije mesto na spisku osoba koje bi istinski morale ne da se izvinjavaju, već svakodnevno kleče i mole za oprost.

Neke od njih su zatvorski kažnjene, mnoge nisu a trebalo je da budu, neke su i danas na najvišim pozicijama vlasti.

Odatle manipulišu, „kopaju po“, kako je Miroslav Medić rekao, misleći na mene, „ranama koje nikada neće da zacele“, pokušavajući da izazovu sukob između ljudi koji su bili njihove žrtve u prethodnom „deljenju“, i ljudi koje nekakav naivni idealizam tera da se zaluđuju lečenjem ovog društva.

Dodatno pojašnjenje sam dao 4. aprila, u tekstu „Od cveća na tenkovima do zaprepašćenog saopštenja“.

Nadam se da će ga članovi porodica poginulih pročitati, pošto mi se čini da su zaključke uglavnom donosili na osnovu tendenciozno im prikazanih odlomaka iz inicijalne kolumne.

Nemojmo dozvoliti gadovima da nas usmeravaju jedne protiv drugih, vadivši stvari iz konteksta u cilju – jer to je osnovni motiv njihovog delanja – niske koristi.

Setite se svoje iskrenosti i hrabrosti iz dokumentarnog filma „Anatomija bola“ (prikazane, na nezaboravan način, i od strane Miroslava Medića), kada se za to plaćala ozbiljna cena.

Biće nam ponovo svima potrebne te uzvišene osobine, jer pogano vreme se vratilo, u početku stidljivo, a u budućnosti, bojim se, sa vriskom.

Kontekst je sve, i pokušaću da našoj kolektivnoj nesreći dam jedan od mogućih okvira.

Početkom osamdesetih, u Vazduhoplovnom zavodu „Moma Stanojlović“ majstori su u radionicama zavarivali rešetke na policijska oklopna vozila namenjena razbijanju demonstracija u SAP Kosovo, a ostali zaposleni su sa sladostrašćem taj nagoveštaj kraha civilizacije zvali „roštiljem za Šiptare“.

Prošle, 2022. godine, bio sam, uz još jednog dorćolskog sapatnika, kontrolor izbora u Sopotu.

Lokalni kontrolori nisu imali pojma ko je Vladeta Janković – kako i bi kada je vest o predstavljanju najrelevantnije opozicione liste u Drugom dnevniku RTS-a dobila trideset sekundi u 24. minutu?

Ukoliko je bitno da se naglasi, nisam bio kontrolor dotične liste.

Između dve tačke na krugu pakla nalazi se 23. april 1999. godine – epicentar pre svega unutrašnjeg zločina koji je imao jasnu genezu, kao što i, nažalost, ima odraz nikada obavljenog razumevanja niza društvenih ideja i odluka.

Kuzman Stoimenovski 2000. godine kaže: „Ja sa NATO-om nemam ništa. To se mene ne tiče. Čak i ne znam šta je to. Ja sam poslao sina da radi kod Milanovića i kod Komrakova. I hoću da kažu šta su preduzeli za moje dete“.

Komrakov danas radi na TV Tanjug.

Deci nižih razreda osnovne škole u boravku puštaju pesmu „Oj, Kosovo, Kosovo“, i njihovi mali mozgovi pokušavaju da dokuče značenje stihova „Srbadija kliče cela; Ne damo te Kosovo; To je naše uvek bilo; Od starih nam ostalo“.

Zapitajmo se svi, još jednom, ko je neprijatelj?

I koja bi, u ovakvoj zemlji, bila najsmislenija svrha sećanja na 23. april 1999. godine?

Ne osećam se ispravno dok pišem ovaj tekst, ali to radim jer sam pozvan na reakciju od strane ljudi prema kojima imam duboko poštovanje.

Stoga, molim ih da, ukoliko žele da nastavimo razgovor, to više ne bude javno.

I, iznad svega, da se ne odvija pod kontrolom uredništva RTS-a koje je već napravilo previše štete, na svaki način.