Foto: Privatna arhiva Da je ovde sve kako bi valjalo da bude sada bih pisao tekst o Rajanu O’Nilu. Međutim, ove nedelje o svemu što ne valja, i načinima na koje ne valja, drvimo moji kolumnistički sapatnici i ja, kao što smo to radili godinama unazad, nadam se ne uzalud.
I moglo bi se ponovo oplesti koliko predstojeći izbori (praćeni postizbornim aktivnostima) znače da su skoro sigurno poslednja prilika da generacije rođene od kraja 1930-ih do kraja 1980-ih uzmu tečnost za odmašćivanje i navale na smrdljive i lepljive kuhinjske aparate društva.
Da su prva istinska prilika da generacije rođene nakon toga dokažu da im jedina dva cilja u životu nisu da uz pomoć pašenogovog rođaka iz Vladajuće kriminalne grupe (VKG) zalegnu na kičmu poreskih obveznika, ili da „završe Megatrend i pale“ preko granice, kako je pisalo na grozomornom bilbordu.
Ah da, ima i onaj treći cilj, koji označava hermetičnu, „mehuravu“ sreću u okvirima umetnosti, IT-ja, privatnih poslovnih poduhvata koji zavise od ovladavanja promovisanjem na društvenim mrežama, časnog zaposlenja u nekom od državnih ili od strane EU finansiranih akademskih instituta za analizu i sintezu…
No, ta opcija „fercera“ samo dok se ne nađete na putu osobi A, onoj pripojenoj VKG-u, ili dok vam uniformisano lice na ulici ne zatraži isprave uopšte ne morajući da vam razjasni zašto to radi, kada će vam jedino olakšanje biti to što vaš zlostavljač barem još uvek ima na sebi odelo sa nekakvim državnim obeležjima.
Mogao bih u tom pravcu, ali ću se ipak pozabaviti subjektivnim utiskom godine koji se desio mesec dana pre majskih užasa – događaja bez istorijskog, pa samim tim ni ličnog uporednika.
Početkom aprila proveo sam ceo dan u Nišu, šetajući i sedeći u kafićima.
Hvatao sam se svakih par minuta za telefon, gde sam prvo proveravao rezultate dečjeg šahovskog turnira na koji sam doveo potomka (potomkinju?).
Nakon saznavanja „live score“-a posvetio bih se čitanju saopštenja i komentara izazvanih mojim tekstom o načinu na koji je RTS u svojim emisijama obeležio godišnjicu bombardovanja Srbije; tekstom u kojem su saopštene određene neprijatne istine iza kojih i dalje stojim, uglavnom jer su istine.
Javio se prvo Ratko Dmitrović, pa ulizištvo, hoću reći uredništvo RTS-a, zatim i Komrakov.
Kurir je objavio „Lični stav“, potpisan inicijalima N.N., iza kojeg je valjda stajala kolektivna bezličnost navedena u impresumu.
Koristim ovu priliku da se zahvalim svima koji su stali u moju odbranu, znajući da su time branili koliko mene toliko pre svega sopstvenu ovisnost o istini.
Značilo je, vrlo, ne biti sam, i zato još jednom, hvala.
A onda, popunjavajući jedno od svojih zilion istorijskih obraćanja, izrazio se i predsednik – obično ga nazivam „Vođica“ ali ovom prilikom se mora navesti funkcija koju (ne) obavlja – rekavši da je pročitao taj „bedni, besramni, bestidni“ tekst.
U tom trenutku, osećaj društvene korisnosti koji sam do tada imao (računam da RTS, sadašnji ili neki naredni, više nikada neće upotrebiti reči „milosrdni anđeo“, za šta je neko – ja, budala – morao da bude dnevna žrtva razapinjanja) zamenjen je srećom.
I ponosom, budući da sam sledećih dana to pominjao ljudima sa kojima bih se susretao, maskirano u šalu („…osećam moralnu obavezu da te upozorim da sam možda ‘na merama’“; prijatelj mi reče, „odavno si ti na merama“).
Što je strašno na više nivoa.
Prvo, uznemirujuće je kada shvatite da reči nekoga takvog duboko utiču na vaše emotivno stanje, i potpuno je irelevantno što se radi o sreći.
Drugo, nije li pokazatelj sistemske katastrofe kada predsednikova kritika – makar bila i u formi uvrede, što bi trebalo da je ustavom nedopustivo („…svih građana“) – kod kritikovanog ne izaziva potrebu za preispitivanjem delanja koje je do toga dovelo, već ponos?
To osvešćujuće poimanje, ta vrhunska uvreda za državu, moj je lični krunski dokaz neminovnosti promene.
Krenućemo, ako je to jedino ostvarivo, iz Beograda, pa ubrzanim tempom rešiti i ostalo.
Dobićemo zajednicu u kojoj će, ako ne baš himna (mada, što da ne?), pesma grupe Qrve „Snaga je u hrabrosti“ (verom i Bogom prilično inspirisan bend) biti na usnama fudbalskih reprezentativaca dok se spremaju da „izginu“ ne za dres već za svetost Tima, bez obzira da li on predstavlja ulicu ili državu.
Da, kako pesma kaže, „kroče u istinu“.
Dobićemo svet u kojem, rečima poručnika Frenka Drebina, „možemo da pojedemo morsku vidru a da se posle toga ne razbolimo“ (jer, ekologija).
Dobićemo zemlju u kojoj će bilo kakva bezvrednost biti izuzeta iz osećanja ponosa.
Sebe ćemo pobediti, i dobiti Nas.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
