Zahvalnost za smrt

I sada ide glavna stvar… Dok te vezuju za stolicu i dok čekaš da puste otrovna isparenja bićeš zahvalan za tih par nedelja koje si proveo sa njom i bićeš zahvalan za sopstvenu smrt. Jer, život je gomila smrdljivog đubreta, nekad, u vreme ekonomskih kriza i ratova, veća, nekad, kao u zemljama gde je vekovima bilo reda i stabilnosti pa je jedino što su izmislili sat sa kukavicom, manja. Dakle, suština noira (srce tame, ako hoćete) nije u spoljašnjim vizuelnim oblicima (igre senki, šeširi, cigarete umazane ružom za usne, raspadajuće slepe ulice i raskošne vile moćnika sa mračnim tajnama iz prošlosti) već u beznađu egzistencije. Bog je isteran kako iz svakodnevnog života, bez obzira na žitelje naše grešne varoši koji se po pravilu službe krste tri puta kada prolaze pored crkve, tako i iz noira koji je, svu stilizaciju na stranu, žanr savršeno u ravni čoveka.

„Grad greha“ iz 2005. godine, vizuelno toliko svevremen i prenaglašen da bi mogao dobiti žanrovsku odrednicu steampunk noir, zapravo je sveden na osnove likova koji su vođeni strašću, požudom, gramzivošću ali i osvetom, nemogućnošću da se odoli nagonu da se napadnu i eliminišu moćni, svešću o sopstvenoj minornosti u velikom poretku stvari. I kako neko u filmu kaže za Marva (Miki Rork) da bi njegovo prirodno vreme i mesto postojanja bilo vikinško bojno polje tako je i celi „Grad greha“ lakše uklopiti u neki maštoviti panteizam nego u religiju sa božanstvom praštanja i milosrđa, toliko apartnu u odnosu na realnost. Dosta toga se promenilo u poslednjih desetak godina u holivudskom filmu. Ljudi odrasli na celuloidu i VHS-u, poput Rodrigeza ili Tarantina, već su dinosaurusi iz praistorije i sve je teže, gotovo nemoguće, praviti „prave“ filmove, a „Grad greha“, svu začudnost na stranu, to jeste, jer nas goni da navijamo za antijunake i mrzimo zlikovce. U tom smislu, „Grad greha: Ubistva vredna“ razočarenje je zbog odsustva emocije koju izaziva. Skoro svi likovi ponovo su tu, igrani od strane istih glumaca, osim u slučajevima smrti ili trudnoće, što znači da u filmu postoji određeni problem sa kontinuitetom. Više od toga, nezgoda se nalazi u pravilu da bi jedna priča trebalo da opisuje najzanimljivije trenutke iz života junaka, pa kako smo već videli Marvove vrhunce i trijumfalni pad („Može to malo brže? Nemam celu noć.“) postavlja se pitanje da li nam je on ponovo bio neophodan, koliko god da je zabavan. Osim toga, Rork (inače, jedan od najboljih filmskih glumaca ikada) je izgleda ponovo u nekakvoj samouništavajućoj fazi i pivski stomak koji izbija ispod kožnog mantila kvari suspenziju neverice.

Same priče su, za razliku od prvog filma kada su bile svedene na arhetipski nivo sada pre na području klišea. Još gore, u poslednjem činu pojedinačnih priča nalazimo ili (kao u onoj sa Džozefom Gordonom Levitom) antiklimaks ili, u priči u kojoj se Eva Grin vrhunski zabavlja kao fatalna, amoralna žena, logičan, očekivan rasplet. Deluje kao prilično oštra osuda kvaliteta, no tužna činjenica je da je i ovakav „Grad greha“ film koji ne biste trebali da propustite ukoliko spadate u ljude kojima Elrojeve mudre reči sa početka teksta bude toplinu u mračnim i ogrubelim srcima. Ako išta… Kristofer Lojd, Rej Liota, Stejsi Kič… retko su zadovoljstvo za gledanje u svojim kratkotrajnim pojavama i postižu pravi nivo između kiča i žanrovske funkcionalnosti. Ponajviše… ukoliko ste odrasli na filmovima Voltera Hila i Džona Milijusa, samo Puers But koji nakon više decenija radi stvari u kojima je najbolji vredi uloženih sat i četrdeset minuta života. Ionako smo svi „fucked“.