Zapisi jednog glasača

Izgleda da patim od određenih simptoma Opsesivno kompulsivnog poremećaja, te putem spiska pročitanih knjiga koji održavam već decenijama mogu da primetim da nisam uživalac tzv. plažne literature.

U gaćama su se čitali „Oblomov“, „Portret umetnika u mladosti“, „Sporedni ulaz u filozofiju“ Vilhelma Vajšedela (u redu, to jeste lagano, ali moram da pomenem zato što je, negde kod Šopenhauera, u diskretnom krfskom kafiću za susedni sto sela tada sveža radikalka Violeta Popadić – čovek se onda zaista zamisli nad raznim ontološkim pitanjima), „Braća Karamazovi“, jedan od delova Elrojevog „L.A. kvarteta“, Pera Lagerkvista, „Čarobni breg“, Kristofera Išervuda, „Noć“ Elija Vizela… a jedne godine kada sam ipak bio manje ambiciozan autobiografiju Majkla Kejna „What’s It All About?“ – duboko je preporučujem zbog prvih par stotina strana koje daju opipljivu sliku britanskog društva od tridesetih do šezdesetih, i to iz „baze“, tj. iz ugla za ideološka htenja nezainteresovanih delova radničke klase, mrcvarenja u Korejskom ratu, muka siromašnog mladog umetnika sa velikom ambicijom a bez inicijalno vidljive harizme (kasnije će je uobličiti, u isto vreme bežeći od sebe i uranjajući u sebe).

Ako je Majkl Kejn (zapravo Moris Miklvajt – kakvo „koknijevsko“ ime namenjeno malim stvarima u životu) krenuo sa dna, Moskovljanin Kropotkin je bio rođenjem osuđen na vrh. Međutim, u vremenu prividnog otopljavanja u carskoj Rusiji, nakon revolucija 1848. godine, formirao se kao aristokrata koji je vrlo rano prestao da koristi titulu, da bi je se na koncu sasvim oslobodio (avaj, ćerka jedinica, mnogo nakon njegove smrti autorka kulinarskih knjiga u Americi, iz marketinških razloga potpisivala se kao „princeza Kropotkina“) i diplomac vojne gimnazije („paževskog korpusa“, ergele budućih salonskih oficirčića i daljih uspinjača od vrha do zvezda) koji je mrzeo uniformu.

Nadam se da smo odavno shvatili da anarhizam nije drugi naziv za haos već sinonim za utopijsko društvo jednakosti i ljudske primene nedovoljno shvaćenog Darvinovog koncepta „uzajamne pomoći“ u životinjskom kolektivu. Evo, stoga, Kropotkinove apologije nihilizma, još jednog termina koji se gotovo isključivo pogrešno koristi: „Čitav život civilizovanih ljudi pun je konvencionalnih laži. LJudi koji se ne podnose pozdravljaju se na ulici s najblaženijim osmesima na licu; nihilista se osmehuje samo onima koje voli da sretne. Gadili su mu se svi oblici spoljašnje ljubaznosti, koji su samo licemerje. Prihvatao je na neki način grublje ponašanje, kao protest protiv lažne uglađenosti svojih očeva.

Nihilisti su videli kako su uobraženo očevi glumili idealiste i sentimentaliste, što im nije smetalo da budu pravi divljaci prema ženama, deci i kmetovima. I nihilist se pobunio protiv tog sentimentalizma, koji se odlično slagao sa nimalo idealnim načinom ruskog života.“

Pa onda ova divota: „Nihilista je u ženi pre svega želeo da vidi druga, ljudsko biće, a ne lutku, ne guščicu. On je apsolutno odbacivao one sitne znake spoljašnje pažnje koji se ukazuju takozvanom ‘slabijem polu’. (…) Ali ako bi devojka, makar i sasvim nepoznata, pokazala želju da nešto uči, pomagao bi joj i bio spreman da čak i svaki dan ako treba ide na drugi kraj grada. Mladi čovek koji prstom ne bi mrdnuo da gospođi doda čašu s čajem, rado je devojci koja bi došla na kurseve u Moskvu ili Peterburg nudio svoj jedini čas ili jedinu zaradu“. Naporni ljudi ti nihilisti.

Između vojne gimnazije i definisanja sebe kao anarhiste, Kropotkin je, tek stupivši u treću deceniju života, proveo par godina u Sibiru, idealistički težeći da svoje već nemalo znanje upotrebi u svrhu poboljšanja životnih uslova tamošnjeg na razne diskutabilne načine naseljenog življa. Ali: „U jednoj opštini zabajkalske oblasti služio je porotnik M. koji je radio neverovatne stvari. Pljačkao je seljake, nemilosrdno bičevao čak i žene, što je već bilo protivzakonito. Ako bi mu palo u ruke neko krivično delo, pustio bi da u tamnici istrune svako ko nije mogao da mu da mito. Kukelj (privremeni gubernator Zabajkalske oblasti; napomena P. S.) bi tog porotnika odavno oterao, ali se s time general-gubernator nije slagao, jer je M. imao moćne zaštitnike u Peterburgu.

Posle mnogo premišljanja odlučeno je da odem i na licu mesta obavim istragu i sakupim činjenice protiv porotnika. Ali to nije bilo lako učiniti, jer su preplašeni seljaci savršeno dobro znali da je bog visoko a car daleko, i nisu se usuđivali da svedoče. (…) Tek pošto sam dve nedelje živeo sa seljacima i stekao njihovo poverenje, polako su isplivala M-ova dela. Prikupio sam te žalosne činjenice, i porotniku je naređeno da napusti službu. Zamislite koliko smo se zaprepastili kada smo posle nekoliko meseci saznali da je M. postavljen za načelnika na Kamčatki. Tamo je mogao nekontrolisano da pljačka starosedeoce, što je naravno i činio. Posle nekoliko godina vratio se u Peterburg kao veoma bogat čovek. Sada povremeno sarađuje u konzervativnim novinama i, naravno, paradira kao ‘pravi patriota'“.

Pada mi na pamet, dok ponovo čitam ovaj užas, beogradska vlast sačinjena od doktora oportunizma i magistara poplava, sve „pravih patriota“ bez morala i konkretnih sposobnosti ali sa izraženom sociopatijom. A kako je moral – unutrašnji, neuslovljeni strahom od zakonske kazne – osnovni činilac anarhizma, kao uputstvo za korišćenje članova Vladajuće kriminalne grupe u gradskoj vlasti javlja mi se misao: mi, koji smo ih glasanjem najurili iz centralnih opština, nemamo nikakvu moralnu obavezu da živimo po njihovim pravilima. Obrnuto, naša obaveza je da im na svakom koraku, svakom „linijskom parku“, svakoj pomisli da smeju da unište Bajlonijevu pijacu, pokažemo da nisu dobrodošli.

Prvo fino, posle toga, ako nema izbora, i drugim metodama, koliko god da ih se Kropotkin suštinski gnušao, nadajući se da je širenje svesti i obrazovanja pojedinaca najpouzdaniji put do boljitka društva. Bojim se da su sada svesni svi koji su hteli da to budu, te valja preći na sledeću fazu. Kako ide moj omiljeni dijalog iz filma „Neoprošteno“ Klinta Istvuda? „Ubio si nenaoružanog čoveka!“; „Trebalo je da se naoruža kad je odlučio da ukrasi svoju kafanu lešom mog prijatelja“. Glasali ste, i to iznenađujuće kvalitetno kada se sve uzme u obzir, a sada je vreme za „propagandu delom“.