"Zašto nećeš da mi kažeš?"

Devojke su za njega cilj izlazaka, samo još jedna crtica koja će se dodati spisku za taj mesec. U prvoj sceni filma Jovan obavlja svoju uhodanu rutinu sa Majom (Jovana Stojiljković). No, seks sa Majom je malo strasniji i intimniji, bliži zadovoljstvu koje ima dok u samoći uživa uz pornografiju sa fetišom davljenja. Po prvi put želi još toga. Jovan je, zapravo, čedna duša, moderni, promiskuitetni Džonatan Harker dok je Maja, koja živi sa babom u oronuloj zgradi u centru grada (kaže u jednom trenutku da je nekada cela pripadala njenoj porodici), dekadentna i strašna zavodnica iz pet vekova starog rumunskog zamka. Jovan sa Majom dogovara neku vrstu otvorenog odnosa (neku vrstu jer Maja tvrdi da nema nikoga drugog) koji ga vodi u opsesiju praćenja njenog kretanja putem društvene mreže nalik Fejsbuku. Društvena mreža koju junaci koriste je stvorena za film iz straha da Fejsbuk ne bi dozvolio korišćenje svog brenda, no, taj problem je ispao vrlo koristan. Naime, „Panama“ se može gledati na dva načina. Bukvalno, Maja je sponzoruša/prostitutka u vezi sa imućnim, oženjenim muškarcem i krugom prijatelja čiji je život mnogo opasniji nego što bi Jovanov ikada mogao biti, sa realnom opasnošću da bi u nekom trenutku mogla da završi kao lep leš, da li sa đubrišta ili sa iglom u veni u sobi luksuznog hotela, dok u svečanoj sali gangsterska pevačka zvezda slavi rođendan svog sina. Na drugom nivou, sve je u sferi nagoveštaja u kojoj lažni Fejsbuk igra svoju ulogu kao element paralelne realnosti u kojoj je sve diskretno pomereno. Kritike, strane i domaće, uglavnom se zaustavljaju na prvom čitanju, gledajući „Panamu“ kroz prizmu sociološke osude ispraznosti kojom mladi ljudi 2015. godine boje svoje jadne imitacije života. „Panama“, je, zapravo, nešto drugo, srpska verzija „Malholand Drajva“ (Jovanovo usamljeničko lutanje kroz lokacije na kojima se Maja kretala predstavljeno je tiho i hororično, sa nejasnim užasom koji vreba iza banalnih predmeta), zlokobna i bizarna (vratimo se na Jovanove porniće sa davljenjem – nije čudno da Francuzi orgazam nazivaju „la petite mort“). Ovaj tekstić je ispao moje najpozitivnije gledište na jedan srpski film u poslednjih deset godina, što možda više govori o srpskom filmu nego o „Panami“. Kako god, lepo je videti film koji, vizuelno, ima formu kvalitetne australijske serije (ovo je pohvala, da ne bude pogrešno shvaćeno), u kome je reditelj uspešno izveo neodređenost kojoj je težio, sa trivijalnim, realističnim, od strane glumaca, verno odigranim dijalozima kojima se uspeva stvoriti začudna atmosfera. Druga, dosadnija vrsta neodređenosti mogla bi biti problem. „Panama“ vrišti „festivalski film“, dok bi se mogla, sa ne velikim uspehom, s pravom naći i na redovnom bioskopskom repertoaru. Kao i kod erosa i tanatosa, previše prvog čini običnost a previše drugog vodi u propast. No, to, zapravo, nije toliko važno i film bi trebalo čitati na osnovu onoga što jeste a ne na osnovu nekakve, navodno stvarne a, istinski, fantomske ciljne grupe.

* * *

Kao i „Panama“, španska „Magična devojka“ najbolja je u delovima kada ne znamo, tačno, šta je. Luis je gimnazijski profesor bez posla, sa dvanaestogodišnjom ćerkom u poslednjoj fazi leukemije. Devojčica je ljubitelj japanskih anima i Luis u njenom dnevniku pronalazi da bi joj jedna od želja (osim „napuniti trinaest godina“) bila da poseduje haljinu „Magične devojke“ koja košta 7.000 evra. Luis, tokom svojih pokušaja da nabavi novac, ukršta put sa Barbarom. Ukoliko bi negde postojala „nagrada za tumačenje tiho ali potpuno poremećene osobe“ ona bi nesumnjivo otišla u ruke Barbare Leni. Barbarina Barbara, tela potpuno prekrivenog ožiljcima od sečenja i visoko prostitutske prošlosti u braku je sa imućnim psihijatrom. U poseti prijateljima, držeći njihovu bebu, počne da se kikoće. Žena muževljevog prijatelja kaže, „reci nam šta je pa da se i mi smejemo“, na šta Barbara odgovori, „pomislila sam kakav bi izraz lica napravila kada bih bacila tvoju bebu kroz prozor“. Nakon seksa sa Luisom (do koga je došlo pošto se ispovraćala na njega sa terase), on počne da je ucenjuje, u uverenju da ima posla sa dokonom bogatašicom. No, Barbara novac nabavlja aktivirajući svoja stara poznanstva i odlazeći u aristokratsku kuću u kojoj za ogroman novac obavlja neprikazane i neizrečene radnje. Slično „Panami“, kada bismo saznali poreklo ožiljaka, kada bismo znali na koji način Barbara ostvaruje svoju dominaciju nad muškarcima, kada bismo znali šta se krije iza „vrata sa crnim gušterom“ u kući užasa, igra bi bila gotova. „Magična devojka“ je po formi na višem nivou od „Paname“, no, radi se o španskoj kinematografiji koja ima ozbiljnu istoriju horora i misterije. Glumci nas hipnotišu izgovarajući svoj tekst bez emocija, usporeno i mehanički se krećući kroz hladne, dugačke i statične kadrove. Ipak, oba reditelja igraju svoj ples neotkrivanja sigurni u ono što rade. Morate dobro razumeti priču koju pričate kada ne znate tačno koja je.