Zatvori uma

No, Fredi, koji na plaži deluje usamljenije od Robinsona Krusoa, upravo zato što nije sam, raspušta svoj „id“ i napada peščanu ženu, deli savete kako istrebiti picajzle sa mošnica, zatim u poludruštvu onaniše u talase. Njegov deformisan, pogrbljen položaj tela nije rezultat fizičkog defekta već otelotvorenje unutrašnje iskrivljenosti u okviru koje on sebe na neki način shvata kao nakazu koju je nemoguće voleti. Naravno, to je sve prihvatljivo za gledanje jer je Hoakin Finiks privlačan muškarac i jasno nam je od prvog kadra u kome se pojavljuje da se iščašenost dešava negde duboko unutar lika. Nakon otpuštanja iz vojne ustanove za mentalno obolele i jednog agresivnog ispada na poslu fotografa u robnoj kući tokom kojeg definitivno shvatamo da se on neće nikako uklopiti u svet normalnih, Kvel upoznaje Lankestera Doda (Filip Simor Hofman) i njegovu ženu Pegi (Ejmi Adams) i tu film otvara jedno, za američko, zapravo holivudsko društvo, osetljivo pitanje. Naime Dod i njegova sekta „The Cause“ (teško prevodivo, recimo „pokret“ ili „ideja“) očigledno su inspirisani sajentolologijom. Dod svojim, na početku, malobrojnim sledbenicima nudi rešenje za neispunjenost svakodnevicom u okviru, poput sajentologije, haotičnog i apsurdnog učenja u čijoj se suštini, kao i u svakoj monoteističkoj religiji, nalazi dominacija prosvećenog pojedinca nad krdom poslušnih ovaca. No, Kvel, njegov projekat br. 1 i potencijalni naslednik, pokazuje se kao i suviše nekontrolisan, suviše „idoidan“, što sve vodi ka prihvatljivo antiklimaktičnom kraju nakon kojeg naš junak ostaje da lebdi između svetova normalnih i posvećenih. „The Master“ je, heh, rad majstora, u isto vreme vizuelno besprekoran i hermetički zatvoren, nepristupačan poput njegovog glavnog junaka, senzacionalističan (nekakav malograđanin mogao bi da pohita u bioskop da vidi film o sajentologiji, i da se opasno prevari) i u isto vreme diskretan. I, naravno, u svom centru ima potpuno posvećenički nastup Hoakina Finiksa.

* * *

Nakon „Sanjara“, jednog od retkih zaista bitnih filmova snimljenih tokom XXI veka (u koje, vezano za prethodni segment teksta, spada i „There Will Be Blood“), Bernardo Bertoluči je nestao u, reklo bi se, penzionerske dane izazvane nedostatkom inspiracije i energije. Zapravo, i moram da priznam da sam to saznao tek nakon gledanja njegovog filma „Ja i ti“, Bertoluči je, kao posledica nekakve teške bolesti, već godinama vezan za invalidska kolica te, neizbežno, svaki njegov sledeći film valja, iako po pravilu umetnost mora biti odvojena od njenog tvorca, posmatrati i u tom kontekstu.

Četrnaestogodišnji Lorenzo, u tumačenju glumca početnika koji (donekle je nekulturno praviti takva jednostavna fizička poređenja) prilično podseća na mladog Malkolma MekDauela, stereotipni je otuđeni i usamljeni čovek-dečak, sin razvedenih roditelja (oca nemamo priliku da upoznamo) koji svoje dane provodi tumarajući školom sa slušalicama na ušima, uz to redovno posećujući psihijatra kome nema šta da kaže u pogledu svog problema u odnosu sa svetom. Radnja počinje kada Lorenco slaže majku da odlazi na školsku ekskurziju a profesorku da će ostati kod kuće što mu daje nedelju dana slobode koju ima nameru da provede u relativno upotrebljivom (stari trosedi, toalet) podrumu svoje zgrade. No, slučajnošću koja donekle narušava kredibilitet priče, Lorencu se pridružuje njegova desetak godina starija, sicilijanska polusestra Olivija (u tumačenju konceptualne umetnice Tee Falko što znači da je ceo film na nejakim ali dostojnim leđima dvoje glumaca-amatera koji su njegov najmanji problem). Osim nejasno motivisanog Olivijinog suvog odvikavanja od droge (teški ovisnik bi trebalo da za tu odluku bude sateran pred nekakav zid što Olivija nije), u podrumu se ne dešava mnogo toga. Naravno, prisutno je zbližavanje brata i sestre koji su jedno drugom malo više od potpunih stranaca, što otvara nerealizovane incestuozne potencijale. Na koncu, „Ja i ti“ nije mnogo više od stilske vežbe o dve neobične osobe zatvorene unutar zagađenog, raspadnutog prostora (a koji je, naravno, i metafora za njihove zarobljene ličnosti). Znam, zvuči zanimljivije nego što zapravo jeste, a i bilo bi da je Bertoluči u punoj snazi.