Zemlja snova za omega mužjake

Zatim bi PR-osoba počela da spasava situaciju nabrajajući gde su njeni štićenici nastupali i kakve su bile reakcije publike i to bi tako proticalo u traganju za stepenom zanimljivosti koji izaziva slušanje izveštaja o vodostaju, zabavnijeg makar zbog toga što se u okviru te emisije krije komunikacija tajnih službi i svako ima priliku da shvati kako se provodio Alan Tjuring. Tako je to trajalo i u televizijskoj verziji a onda je voditelj, recidiv devedesetih sa, hm, specifičnim shvatanjem humora („Edi Rama je rekao Tačiju da ne dolazi na utakmicu… poneo je semenke i suncokret od kuće“) poručio roditeljima da sklone decu (sve je bilo nalik situaciji u kojoj Džejms Kuk upoznaje žitelje polinežanskih ostrva sa čudesima ogledala) i onda je počelo… To, pokušaj nastupa. „Izvinite što sam malo zarastao, počinje mi hemoterapija za nedelju dana pa da ne bacam pare“, „zahvaljujući stand upu upoznao sam ženu svog života… ne samo da je žena mog života, ona je i žena mog najboljeg prijatelja“… Imao sam želju da se teleportujem i spasem nesrećno stvorenje sklanjajući ga sa scene, međutim, zakoni fizike dozvoljavali su tek promenu kanala i prekidanje transfera sramote (dok pišem ovo znoje mi se dlanovi). Đavolov advokat mogao bi da kaže da neprijatnost jeste cilj, da se za duhovitošću, postmodernistički, traga kroz neduhovitost (poput Endija Kaufmana ili Norma Mekdonalda) no, u ovom slučaju, sramota je izazvana mašenjem mete, zapravo, nerazumevanjem komičara da mete mora biti. Ipak, šta ja znam? Publika se smejala, malo podstaknuta studijskim animatorima a malo zato što im je bilo iskreno smešno, ili misle da bi trebalo da im bude smešno. Što uznemirava daleko više i od pevajućeg anusa iz „Ružičastih flamingosa“, jedne od najgroznijih i najsmešnijih stvari koje je ljudski um zamislio i ostvario.

Šta je meta humora? Film Boba Fosa „Leni“ prikazuje život Lenija Brusa, čoveka koji je posvetio svoj život uznemiravanju ljudi kroz formu stand up komedije. U SAD, i dalje, a svakako pedesetih, puritanskoj zemlji, šala „dobro je da nismo ubili Isusa u poslednjih pedeset godina… da jesmo, ljudi bi išli okolo sa malim električnim stolicama oko vratova“ pogađa i obrt, i apsurd i subverziju. Suprotno, šta pogađa vulgarni humor u zemlji u kojoj roditelji psuju decu, deca kućne ljubimce a kućni ljubimci potajno planiraju da poubijaju vlasnike i zatim izvrše ritualno samoubistvo? Apsolutno ništa. Šta pogađa šala o narodu kojeg volimo da povezujemo sa prodavanjem grickalica ispred stadiona? Promašuje bilo kakvu subverziju i kukavički podilazi stavu većine. Da se vratimo na Francuze, istorijski gledano, tvorce stand up komedije kakvu sada poznajemo (mada su se i pećinski ljudi oko vatre verovatno zabavljali sa „video sam juče gnuove kako izvlače slamke koji će da stoji na ivici krda“ šalama). Luj de Fines, Portugalac po genima, ceo život je dekonstruisao francuskog malograđanina ubeđenog u svoju bitnost. Burvil je, pre filmske karijere, izvodio lik naivnog momka sa sela nesnađenog u urbanoj sredini. Žak Tati, taj predivni ludak, bio je borac protiv ukočenosti službenika sistema, protiv ljudske osobine da kroz posedovanje objekata i bezumno praćenje nametnutih trendova traže svoju vrednost, bio je borac protiv Gluposti. Dakle, kod svih njih imamo stavove i napad na nešto što vredi napasti, na nekakvu moćnu silu. Leni Brus je, jebi ga, bio libertarijanac, borac za oslobođenje jezika, seksualnog i svakog drugog uživanja od stega političke korektnosti, pre nego što je taj termin i izmišljen. Ozbiljne su to stvari, kao što je i komedija smrtno ozbiljna iza maske zasmejavanja, toliko ozbiljne da su na kraju ubile humor u Brusovim nastupima pre nego što će i njega samog. Zašto su pravi komičari uglavnom teški, tužni ljudi? Za humor je neophodno obrazovanje (ne nekakve škole već sposobnost posmatranja i upijanja), inteligencija, mudrost povezivanja. Kada imate sve to neminovno ćete da shvatite da postoji nešto nedostajuće u realnosti koju morate da veštački ulepšavate zasmejavajući ljude.

Srpski televizijski voditelj i njegovi puleni posledica su zlokobnog i tačnog predviđanja puta kojim će civilizacija krenuti iznetog u Skorsezeovom „Kralju komedije“. Rupert Papkin jadni je psihopata ubeđen u svoju predodređenost da bude slavan. Njegov izbor komedije kao medijuma uspeha zasluga je televizije, dominantnog opijata mase u Americi ranih osamdesetih. U Srbiji, deceniju kasnije, jedan student prava će se, takođe iz kompleksa, u njegovom slučaju niže intelektualne klase, od svih stvari na koje je mladi čovek mogao da se napali u Beogradu osamdesetih, napaliti na parapolitičku pojavu sa govornom manom i „fashion must“-om u vidu košulja sa kratkim rukavima i učlaniti u naci stranku u nadi da će ostvariti svoju misiju postizanja veličine. Džeri Luis na početku filma Papkinu iznosi racionalni manifest rada po kojem stand up nastup valja usavršavati, isprobavati prvo pred malobrojnom publikom, potrošiti na to godine i godine da bi se došlo do stanja spremnosti za televizijsko pojavljivanje pred milionima gledalaca. Papkin, ubeđen da je previše vredan da bi prelazio put većine, bira prečicu, kriminal i ucenu. Trideset godina kasnije, kreativni ljudi su shvatili da se ovaj svet uglavnom sastoji od skrivenih ili nesputanih Ruperta Papkina i ponudili im društvene mreže i reality programe.

Pre nekoliko godina bio sam jedan od scenarista pilot epizode planirane serije sa nastupima stand up komičara. Nije to bilo dobro, malo zbog toga što su mračne stvari koje sam napisao bile još više zamračene odelom koje je glumac nosio i njegovim đavolskim nastupom (bio je odličan ali ne za taj tekst). No, moj problem je prevashodno bio u traženju ugla, onoga što je smešno, nama, ovde. Komedija je iskrivljavanje realnosti. Kada je realnost u isto vreme i prazna i iskrivljena pitanje je šta se u njoj može dekonstruisati. Ono gore sa gnuovima nije bilo toliko loše. Možda zato što se ta šala bazira na strahu od smrti.