Zen posle bure: Donald Saterland, drugi deo

Desila mi se slična stvar kao kada sam u pripremi odavanja pošte Džordžu Sigalu reprizirao film „Ko se boji Virdžinije Vulf?“

Posle par decenija od prvog pokušaja sve je postalo jasno, i to ne tek veličina pisane reči, režije i glumačkih radova.

Šta sam uopšte i mogao znati sa devetnaest godina, dok sam putem VHS traka protrčavao kroz oskarovske klasike, vrhunce evropskog filma i ponekog Kurosavu, u sklopu opremanja mozga za prijemni ispit na FDU-u?

Sada, poput Saterlenda u vreme „Običnih ljudi“, imam 45 godina i svaka scena je dobro zabolela, a naročito ona kada njegov Kalvin prvi put ode kod sinovljevog psihijatra.

Nalazimo se, dakle, u privilegovanom predgrađu na severozapadu SAD-a 1980. godine, sa očevima koji rade uvažene poslove u Čikagu i majkama koje uglavnom rade na održavanju društvenog statusa svojih porodičnih jedinica.

Crnog, žutog ili crvenog čoveka nema u krugu od nekoliko desetina kilometara, dok su beli pretežno protestanti – praktični i konstruktivni po svim pitanjima, uključujući ona duhovna.

Kalvin (nimalo nasumičan izbor imena) Džaret je jedan od pristojnih i pouzdanih očeva, takav i nakon što se njegov stariji sin udavio tokom oluje u jezeru Mičigen, a mlađi, sedamnaestogodišnji Konrad (Timoti Haton) preuzeo celu krivicu za nesreću jer je bio sa njim.

I preživeo.

Intimna, porodična tragedija postepeno otvara univerzalniji sindrom emocionalne sputanosti.

Majka, u fascinantom tumačenju Meri Tajler Mur – sitkomske zabavljačice na čijem je odabiru Redford genijalno insistirao – svu nežnost i bliskost za koju je imala kapacitet usmerila je ka prvorođenom, sada pokojnom sinu.

Za Konrada sada nije preostalo ništa, jer ne može se emocija prestrojiti pritiksom na dugme.

Gledaoci po tradiciji mrze majku iz „Običnih ljudi“.

Kako je tako hladna?

Tako surova u održavanju zida koji je podigla?

Ne uspevaju da pojme da žena jednostavno ne može, i da u njenom pretvaranju da je srećna, da drži sve pod kontrolom, zapravo leži doslednost prema sebi i odbijanje da prikazuje lažna osećanja.

Što je svakako podsvesno bolno za muža i uništavajuće za sina, čega nije svesna.

Kalvin je, pak, neko ko je celog života optimizam usmeravao ka svojim najbližima, raspoređujući se na jednake delove i ulivajući sigurnost.

„Uvek si umeo da nas ubediš da će sve na kraju biti u redu“, kaže mu Konrad u poslednjoj sceni.

I još: „Znaš, razmišljao sam o tome dosta u poslednje vreme. Stvarno ti se divim što si bio takav“.

Međutim, to je takođe bila maska koja je morala pasti prilikom prvog istinskog problema, i Kalvin, i dalje se brinući o drugima, odlazi kod Konradovog psihoanalitičara, navodno da bi mu osvetlio neke stvari o njegovom mladom pacijentu.

Sledi jedna od najdirljivijih scena ikada, savršeno i istinito igrana dok Saterlendov Kalvin obigrava oko srži muke.

Advokat specijalizovan za poreska pitanja je jednovremeno racionalan, odmaknut i spreman da bude upotrebljiv, što se milimetarski, za samog Kalvina neprimetno, menja i pomera – psihoanalitičar dobro uviđa šta se zbiva i navodi razgovor u tom pravcu – sve do poslednje dijaloške razmene.

Kalvin: „Mislim da znam zašto samo došao ovde. Mislim da sam došao da pričam o sebi“.

Psihoanalitičar: „U redu. Zašto ne bismo?“.

Da bi dosegao glumački zen iz „Običnih ljudi“, Donald Saterlend je morao proći buru.

Dok je u Jugoslaviji deceniju ranije snimao „Kelijeve heroje“ javljeno mu je da je FBI uhapsio njegovu ženu u pokušaju da za Crne pantere kupi ručne bombe.

Bilo je to vreme revolucije kojem je i Saterlend u potpunosti pripadao dok je sa Džejn Fondom obilazio američke vojne baze u Tihom okeanu, izvodeći politički kabare naziva FTA (Free the Army).

Dokumentarni film o tom poduhvatu otkriva naciju u procepu, sa kontrakulturom koja ruši bedeme poretka.

No, kontrakultura će biti na koncu poraženi akter bitke, što je i vizionarska podtekstualna tema filma „Klut“ („Klute“, 1971; r. Alan Dž. Pakula).

Glavna junakinja Bri (Fonda) pervertiranje društvenih normi materijalizuje kroz prostituciju, što je dovodi prvo do samih bezdana ljudskosti pa potom do odnosa sa provincijskim detektivom Klutom, vernim slugom poretka.

Mogu li se dva pola Amerike spojiti, ili će plus i minus nastaviti da obavljaju svoju magnetnu zakonitost?

„Invazija trećih bića“ („Invasion of the Body Snatchers“, 1978; r Filip Kaufman), otkriva paranoični strah buntovne generacije sa kraja šezdesetih – naši saborci će postati sopstvene spoljašnje kopije, lišene emocije dok kao poslušni točkići obavljaju svoje uloge u birokratskoj mašini.

Donald Saterlend, abnormalno obrazovan čovek i glumac toliko samosvestan i na svaki način otvoren da se to graničilo sa duboko rizičnim ponašanjem, svojim je likom i delom omogućavao filmskim autorima da postavljaju dijagnoze vremena.

Do kraja karijere je tražio da prvo pojavljivanje svog lika snima na kraju, jer, imate jednu jedinu priliku za prvi utisak, a tek posle mesec dana rada se može imati puno razumevanje celokupnog konteksta; razumevanje onoga o čemu zapravo pričamo dok pričamo o sebi.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.