Žena koja je kriva za sve

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Moguće je da izlaznici nisu razmislili prilikom odabira filma jer, da jesu, pretpostavili bi u šta se upuštaju. Takođe, verovatno nisu znali da se Šantal Akerman ubila pre dva meseca i namerno biram da ne upotrebim neku eufemističku stilsku figuru poput „odabrala da napusti ovu ravan postojanja“. Ne, Akerman (nikako Akermanova, jer svako od nas je samo svoj) se ubila i mislim da bi i ona podržala takvo banalno svođenje stvari i pojava na ono što jesu.

„No Home Movie“ počinje višeminutnim kadrom drveta koje odoleva naletima vetra. Kada se kadar završio, gospođa koja je sedela iza mene zapitala se „šta ovo znači?“, a njena prijateljica joj je odgovorila „ništa“. Gledalac je tokom kadra primoran da zabavi svoje misli, potpuno van onoga što gleda, pa sam tako ja, recimo, u glavi počeo da pišem ovaj tekst (dakle, mnoge rečenice koje upravo čitate napisalo je drvo). Možda nešto i znači? Mi, ljudi, isto kao i drvo, odolevamo napadima vetra i, kao i drveće, ponekad se slomimo? Pre bih rekao da je Gospođa br. 2 bila na tragu Nečega prihvatajući Ništa. Akerman nam u filmu „No Home Movie“ prikazuje poslednje mesece u životu svoje majke, poljske Jevrejke koja je preživela tridesete i Drugi svetski rat da bi odpostojala ostatak svog života u belgijskoj malograđanskoj svakodnevici. Rediteljka i njena majka razgovaraju uživo ili putem Skajpa dotičući se šoe, ličnih stvari, porodične istorije… Uglavnom, međutim, razgovore ispunjavaju trivijalnosti i dnevna rutina žene koja se, naoko nezabrinuto, svakako bez materijalnih briga, u svojoj devedesetoj godini primiče kraju života. Majka će, na primer, izaći iz sobe i ostaviti nas da minutima gledamo statičan kadar praznog prostora ispunjenog stilskim i modernim, praktičnim nameštajem. Izuzimanje stare gospođe trenutno je izbor ali uskoro neće biti tako. Za „No Home Movie“ moglo bi se reći da u sebi nema elemente filmske režije. Režija je, međutim, pravljenje izbora i trud da se ti izbori valjano prikažu. Akerman je, na primer, često u kadru ali je uvek tako postavljena da joj ne možemo razaznati crte lica. Šta je to ako nije izbor praćen trudom? Šta znači „No Home Movie“? „Nije kućni, amaterski snimak“ ili „Film o nemanju doma“? Izaberite sami.

Ukoliko se svrstavate među libertarijance, reći ćete da svako ima prava da radi šta god hoće dok god ne nanosi patnju drugim ljudima. E, pa, Šantal Akerman imala je veće pravo od devedeset devet procenata drugih filmskih umetnika da snimi i prikaže šta god poželi. Forma većine festivalskih filmova dvadeset prvog veka bazira se na francuskom novom talasu, engleskom društvenom realizmu, nemačkom novom filmu, individualcima kao što su bili Tarkovski ili Bergman, Vorholovim, hajde da kažem, i on bi podržao što ću tako reći, diletantskim iživljavanjima na filmskoj traci i publici… Ipak, malo toga je odgovorno za stil, uglavnom, užasa koje gledamo na filmskim festivalima kao što su filmovi Šantal Akerman iz sedamdesetih (a u čije vreme je bila u svojim dvadesetim) „Je tu il elle“, „Les rendez-vous d'Anna“ i, pogotovo, teško je iskazati koliko pogotovo, „Jeanne Dielman, 23 quai du Commerce, 1080 Bruxelles“. Višeminutni, statični, scenografski detaljni kadrovi koji nesputano prikazuju određenu radnju ili, pre, čin; autorski egzibicionizam u bavljenju svojim seksualnim identitetom ili porodičnom psihopatologijom (rediteljka igra glavnu ulogu u filmu „Je tu il elle“, sve sa fizičkom obnaženošću i desetominutnom scenom lezbijskog seksa); korišćenje pozorišnog ritma i glumačkog nastupa u dugačkim monolozima; beskrajne lične opsesije, poput čestog razvoja događaja kada muškarac, nakon seksa, nezanimljivog i mehaničkog, ispriča sve o svom životu (ili, kao što je slučaj sa Nemcem kojeg igra Helmut Grim u „Les rendez-vous d'Anna“, i skraćenu istoriju svog naroda) nakon čega postaje potpuno beskoristan za bilo šta… Rediteljima-umetnicima dvadeset prvog veka roditelji ili država su platili fine filmske škole u kojima su naučili da uživaju u svojoj posebnosti, mrze Holivud i temeljno odaberu ešarpu koju će nositi tokom intervjua. Akerman je, takođe, upisala finu školu, međutim, u vreme kada je to, takođe, bilo i opasno. Opasno, jer su vas učili da bi bilo sasvim u redu i da se ispišete posle godinu dana i dalje nastavite sami.

Kuda sve to, na kraju, vodi? Pravo u besmisao umetničkog filma iz 2015. godine, isto kao što je žanrovski film odveo u negledljivost američkih dramskih proizvoda za adolescentsku populaciju. Sama Akerman u intervjuu iz vremena adaptacije, ili igranja sa Prustom, „La captive“ (kada ona ima samo pedeset godina a deluje kao da je svaki njen naredni film poslednji pred penzionisanje) kaže da su sedamdesetih svi osećali da moraju da budu avangardni, te da je, kasnije, pokušavala da se udalji od toga snimajući komedije i druge stvari za koje nije bila lično zainteresovana. Po svim pravilima dramaturgije i zdravog razuma, filmovi Šantal Akerman iz sedamdesetih trebalo bi da budu krajnje zamorni, dosadni, a nisu, čak ni tri sata i dvadeset minuta dugačka „Jeanne Dielman…“, naravno, ukoliko ste svoj mozak pripremili i naštelovali na određeno strpljenje. Nisu dosadni jer su stoprocentno njeni, sa temama koje su je opsedale, ulogom žene, odnosom majke i deteta ili homoseksualnošću, u vreme kada su ti motivi postajali tražena ali i dalje ne i očekivana festivalska roba (zaista, kasnije, nije volela da njene filmove prikazuju na LGBT i queeer festivalima, gledajući na to kao na getoizaciju). Nije ona pokušavala da bude avangardna već je svojim feminističko-psihoanalitičkim pristupom bila jedna od nekolicine filmskih autora koji su stvorili avangradu čije impotentne repove sada trpimo. Pokušaji bežanja od sebe koje je kasnije praktikovala vode u prazninu isto kao i oponašanje nečega što je trenutno u modi, u umetničkom ili žanrovskom filmu, svejedno je, pošto se i jedan i drugi svode na prodaju određenom tipu gledaoca. Na kraju, dovode do potpunog, ničim kontrolisanog, predsmrtnog vraćanja sebi, sa publikom koja izlazi iz sale, nesvesna kome ima da zahvali (ili koga da optuži) za festivalski film koji su gledali prethodnog dana i onaj koji će gledati sutra. No, njoj u tom trenutku, ako je ikad, nije više bilo stalo do publike, tačnije, da li će gledalac gledati na sat, i pravila je film za sebe. Može li drugačije?