Živeće ova kometa

„Oni su hteli da ga potcene, da ga bace na kolena. Ne samo njega, nego i našu zemlju, našu prelepu Srbiju. Mi smo Srbi! Nikada nikoga nismo nabadali… napadali. Samo smo se branili. Uvek, kroz čitavu istoriju. To isto radi i sada naš ponos, naš dika, naš Srbin. Isusa su razapinjali na krst. I Novaka pokušavaju na isti način… da razapinju. Sram ih bilo i sramota! Ali, opet kažem… On će izdržati, kao što smo i mi izdržali. Nas je bilo i pre sto i nešto godina, kao i danas. Jesu nas bombardovali? Jesu nas ugnjetavali? Jesu nas uništavali? Ali mi nismo dali na sebe, niti ćemo dati, ikada.“

Novakov otac, 2022.

Poput komete iz svoje fabule, film „Ne gledaj gore“ je krajem prošle godine raspalio po zemlji, postavši najgledaniji film na Netfliksu od nastanka te „striming platforme“.

Jedna od manje bitnih posledica datog udara je i kratka pauza u pripremanju Danasove liste najboljih dvadeset filmova 2021. godine, jer, kada imate posla sa džinovskim kometama sve drugo biva prosleđeno u drugi plan.

Ili, ponekad, ne?

Uzmimo predsednicu SAD Džouni Orlean (Meril Strip), neimenovane partijske pripadnosti (o tome kasnije), koja vest o kometi što će za pola godine izazvati uništenje planete prihvata sa iracionalnim stoicizmom, postavljajući je u odnos sa skorim „polumandatnim“ izborima.

Doktor astronomije Rendal Mindi (Leonardo Di Kaprio) i doktorantkinja Kejt Dibjaski (Dženifer Lorens), donosioci zlokobnih vesti, od direktora NASA-ine Kancelarije za planetarnu odbranu dobijaju zatim subverzivni zadatak da sa otkrićem izađu u javnost.

Zašto je medijski desant usamljenih čudaka jedina opcija?

Zašto ostali vrhovnici NASA ćute?

Pa, na mesto direktorke NASA je nedavno postavljena anesteziološkinja koju je preporučilo poznanstvo sa predsednicom SAD.

Postaje jasnije zašto je „Ne gledaj gore“ univerzalno shvaćen i prihvaćen.

Šta smo još videli u Beloj kući?

Dok naši junaci satima čekaju na prijem, general koji im pravi društvo, zadužen za vezu vojske i civilne vlasti, donosi iz automata nekoliko kesa sa grickalicama, tražeći refundaciju jer „te stvari su ovde deset dolara po komadu“.

Za zelenu novčanicu siromašnija Kejt će u nekom trenutku, kada general više ne bude sa njima, sama prošetati do automata i otkriti da su artikli u njemu besplatni.

„Zašto je to uradio?“, pitaće se ona par filmskih meseci kasnije, pa onda još kasnije zaključiti da „mora da je u pitanju nekakva igra moći… on je znao da ću ja neminovno da saznam da su besplatni…“.

Šta bi bila svrha te kontinuirane komedije, možda najduhovitijih momenata celinski duhovitog filma?

Vrhovi vlasti naseljeni su toliko kompleksno-jednostavnim idiotima da nam, u slučaju da se zaista kometa uputi ka zemlji, nema spasa?

Ili, kao što će Kejt pred kraj zaključiti, u razgovoru sa mladim društvenim otpadnicima koji vole da se zamlaćuju teorijama zavera: „Ljudi, istina je mnogo depresivnija. Oni nisu dovoljno pametni da bi bili zli.“

No, dobro, Mindi i Dibjaski, u organizaciji direktora Kancelarije za planetarnu odbranu, jedine osobe bliske vlasti opremljene razumom, zaista odlaze u „infotejntmentski“ jutarnji program, gde Dibjaski, suočena sa Mindijevim zamuckivanjem i voditeljskim (već standardno prerušena Kejt Blančet i Tajler Peri) pošalicama, puca i urla da se svet približava kraju.

Pretvorena u sprdnju, u ludu ženu iz internetskog „memea“, biva odstranjena, što ostavlja na prvi pogled umerenijeg Mindija da samostalno prenosi poruku koja će, valjda, izazvati pritisak javnosti na izvršnu vlast.

Dok se dnevnopolitičke prilike menjaju (predsednici preti seks skandal), što će dovesti do okretanju nekoj vrsti strategije globalnog opstanka, hajde da utvrdimo koja politička partija vlada Amerikom u „Ne gledaj gore“.

Dizajn predsednice je nesumnjivo republikanski, od Sara Pejlin sorte.

Uz to, za šefa osoblja je postavila svog, diplomom nekog uvaženog univerziteta odlikovanog, ali uprkos tome bezumnog sina (Džona Hil), što nas podseća na Trampovo kadrovanje (mučenik čak na jednom mitingu, najavljujući u usku odeću odevenu predsednicu, izgovori „da mi nije majka…“).

Na njenom stolu se nalaze fotografije sa Stivenom Sigalom, ali i Bilom Klintonom, uz nagradu iz 2015. godine za najbolji kratki sadržaj na internetu.

Ako dodamo kako izgleda narod koji predsednicu podržava (kačketi, brade, lovački prsluci), reklo bi se da smo u republikanskom mandatu.

Ipak, da li se desio raspad dvopartijskog sistema, sa medijima koji nezavisne kandidate – zavisne od korporativnog novca, naravno – usmeravaju ka izvršnoj vlasti, a sve u cilju konstantnog izvora pomenutog „infotejnmenta“?

Na koncu, novac je taj koji vlada, i na scenu stupa negativac godine, IT mogul inpsirisan raznim Maskovima i Bezosima, u tumačenju Marka Rajlensa koje pod ozbiljnu sumnju stavlja tezu da glumac uvek mora da pronađe saosećanje prema liku.

Rekao bih da Rajlens, podržan od Mekeja, iz sve snage mrzi to gnusno biće koje se vređa kada ga nazovu „poslovnim čovekom“ dok planira korporativnu akciju ekstrakcije na zemlji nepostojeće rude, sa nuspojavom kontrolisanog uništenja komete na kojoj se ruda nalazi.

U novom filmu Terensa Malika Rajlens će igrati Satanu – radi se o sjajnom tipu koji otelotvoruje ništa manje sjajno napisan lik, podižući svet filma „Ne gledaj gore“ (a, zapravo, naš, stvarni svet) na viši nivo beznadežnosti. Ali, čekajte, nisu li baš takvi momci osmislili Netfliks da bi sada tim istim putem bili demaskirani i ponižavani? Dok razmišljamo o tom paradoksu koji će doprineti da jednog dana zaista ne uzmemo za ozbiljno nekakvu globalnu pretnju (čuj, „jednog dana“…), umirimo se rečima iz početnog citata.

Opstaće Srbi, to je jedino izvesno.