Čovekov jedini život protiv proroka kraja sveta

Nismo kamenje. U napretku, pomeranju, kretnji je savremenost. To je živo. To živa bića čine. Mi želimo. Čak i ako je sve što želimo da budemo nepomični, i to je želja. Čak i ako idemo brže nego što bi trebalo, i to je i dalje želja. Bog… se neće vratiti. Čak i ako se vrati, ako se ikada usudi da promoli svoje lice u vrtu, ako se posle svog ovog uništavanja, posle svih užasnih dana ovog užasnog veka, usudi da se vrati i pogleda koliko je patnje njegov odlazak stvorio, ako je sve što ima da nam ponudi smrt… trebalo bi da tužite kopile. To je moj doprinos svoj ovoj teologiji. Tužite kopile zato što je odustao. Kako se usuđuje?
„Anđeli u Americi“ („Angels in America“, 2003)

Nemam običaj da gledam filmove više puta.

Toliko toga ima novog – novog za mene, zbog čega se gledaju i filmovi iz 1920-ih, i novog za ceo svet, stvorenog upravo sada.

Kada pomislim na mogućnost svoje skore smrti, jer svi smo konačni, pre ili kasnije, posle zgroženosti što bi u tom slučaju dete moralo da nastavi dalje bez oca – a jedino mogu da se nadam da, uzveši sve u obzir, donosim više koristi nego što činim štetu – prva sledeća misao ide u pravcu svega što neću stići da gledam, čitam, čujem.

Kako ono reče Vilijem Mani iz filma „Neoprošteno“, čija tašta nije mogla da shvati zašto bi se „njena ćerka jedinica udala za tog poznatog lopova i ubicu, ozloglašenog po opakoj i neumerenoj naravi“: „Đavolska je stvar ubiti čoveka. Oduzmeš mu sve što ima, i sve što će ikada imati“.

Pojam „imati“ je takođe „đavolska stvar“, i ako uklonimo materijalno posedovanje kojem, očigledno, nisam sklon – a jedino se mogu nadati da po tome nisam u manjini – sadrži i radoznalost pred svim što će doći.

Koliko god katkad primećujem da moja bujajuća mizantropija poprima razmere „mizomondije“, hoću da budem tu da vidim šta će biti sa svetom.

Šta će nas snaći, na koje ćemo sve načine biti potpuni idioti, i kako ćemo na kraju pobediti sebe i nastaviti dalje, uprkos sebi, nedoličnim i jadnima kakvi već jesmo?

Evo još jedne replike koja mi pada na pamet, iz Karpenterovog filma „Starman“, kada vanzemaljac, pre povratka kući, kaže naučniku: „Čudna ste vi vrsta, ni nalik bilo kojoj drugoj. Iznenadio bi se kada bi znao koliko ih ima. Inteligentnih, ali divljih. Hoćeš li da ti kažem šta u vezi vas smatram prelepim? Dajete najbolje od sebe kada sve postane najgore“.

Ponekad ipak pokleknem i odustanem od unosa novog sadržaja, budući da ima nekoliko filmova koje imam potrebu da ponovim svakih desetak godina.

Na primer, „Prošle godine u Marijenbadu“ Alena Renea i „Crvene usne“ Belgijanca Harija Kimela (u engleskom maštovitom prevodu „Ćerke tame“, jer dve glavne junakinje jesu lezbijske vampirice), i upravo shvatam da u oba igra Delfin Sejrig – možda je ona podsvesni razlog?

Ili je ključno što su oba filma nalik beskonačnom halucinogenom snu, strašnom i predivnom, koji od sekunde buđenja istovremeno stvara trenutak olakšanja i žaljenja?

Od pre par dana se po tom aspektu srodna mini-serija (zapravo, po ritmu i dramaturgiji šestosatni film) „Anđeli u Americi“ Majka Nikolsa pridružila nevelikoj listi repriziranog sadržaja, nakon što sam je pomenuo u tekstu o filmu „The Apprentice“.

I osetio potrebu.

Toni Kušner je bez prevelikog istorijskog odmaka krajem osamdesetih godine počeo pisanje drame o, na prvi pogled, AIDS epidemiji, da bi nekoliko godina kasnije poduhvat završio pozorišnim monstrumom koji se izvodi iz dva dela i obuhvata sve što se tiče istorije i sadašnjosti Amerike, te svih religijskih i individualističkih sukoba koji je čine.

Pretencioznost je stavljena pod kontrolu brehtovskim anti-mimezis pristupom u kojem se na prvi, varljivi pogled tvori odmak od gledaočeve identifikacije, i to je donekle moralo biti korigovano prilikom ekranizacije.

Televizija je krupni plan, što je u datom kontekstu rizično, pa se jeftina emotivnost drži na distanci uz pomoć stvarnosnijih ali i dalje nesumnjivo artificijelnih nastupa.

Same reči, primetnom glumom oljuštene od malograđanstva izuzetne glume, donose saosećanje sa likovima.

Da li Ema Tompson kao Anđeo „šmira“, ili sam Anđeo „šmira“ dok pokušava da se pretvara da je impozantan koliko bi ljudi očekivali?

Uspostavlja se dijalog sa gledaocem na planu forme, sve do scene pred kraj kada Prajor Volter, zaražen AIDS-om, odlazi u raj gde mu biva ponuđeno da postane još jedno nebesko biće, Prorok kraja sveta.

„Čak i ako sam bolestan, hoću da budem živ“, kaže Prajor, odbijajući ponudu.

Anđeo mu opisuje kakvim će svim apokaliptičnim užasima svedočiti, pa zar nije bolje da bude njihov vinovnik nego žrtva?

No, ovaj odabranik je više nego tvrdoglav, što izražava kroz jedan od lepših solilokvija u istoriji dramskog pisanja: „Ali, ipak… svejedno me blagosiljajte. Hoću još života, ne mogu da se suzdržim. Proživeo sam toliko grozote, a ima ljudi kojima je mnogo gore. Ali ih vidite kako ipak žive. Kada su više duh nego telo, kada su prekriveni više ranama nego kožom, kada gore u patnji, kada muve polažu svoja jaja u uglovima očiju njihove dece… oni žive. Smrt obično mora da oduzme život silom. Ne znam da li je to samo ono životinjsko u nama, ali prepoznajem naviku, prepoznajem ovisnost o životu. Pa živimo i kada više nema nade. Ako više nigde ne mogu da pronađem nadu, onda je to to, ne mogu bolje od toga. Kako samo to nije dovoljno, kako samo to nije prikladno… Ali ipak…“

Nije nasumično što se potreba pojavila upravo ovog vikenda.

Ako ni anđeli nisu dovoljno dostojni da čoveku oduzmu život, da li se tako nešto sme dozvoljavati demonima?