ZLA SVEMOĆI I SAVRŠENSTVA

Film „Sve što poželiš“, snimljen po trideset godina starom scenariju Terija Džonsa, postavlja situaciju u kojoj vanzemaljska vrsta krstari svemirom i uništava planete, pre toga izabravši jedinku kojoj podare apsolutnu moć ostvarivanja želja, u smislu nasumične provere da li posmatrani oblik života u sebi poseduje kapacitet za moralnost i nesebičnost. U prevelikom broju mogućnosti nalazi se dramaturški problem filma. Od 7,3 milijarde ljudi izbor pada na običnog, prosečnog čoveka (ukoliko u običnost spada samoća u sredovečnom dobu praćena literarnim ambicijama), gimnazijskog profesora Nila (Sajmon Peg) – čovečanstvo je odlično prošlo pošto je mesto ispred njega u kosmičkom ruletu zauzimala Sara Pejlin (Džon Kliz reče u u jednom intervjuu u vreme Obama – kako se već zvaše onaj drugi izbora da ima mesta za strah pošto se lujka kandiduje da bude potpredsednik sedamdesetpetogodišnjaku koji je preživeo rak). Ipak, u ovom, fantastičnom scenariju, sa Sarom Pejlin bi barem bilo zabavnije. „Sve što poželiš“ pati od loše postavke i povremenih dobro izvedenih detalja. Nil, iako neuspešan umetnik, nije dovoljno frustriran da bi apsolutna moć u njegovim rukama izazvala zanimljive rezultate. Sa ljubavne strane, zadovoljava se zainteresovanošću za komšinicu iz zgrade (Kejt Bekinsejl), koja je, u još jednom nastupu nedovršenosti, čitačica knjiga koja radi u ekipi televizijske emisije za kasapljenje novih literarnih izdanja – njih dvoje imaju puno dijaloških scena pa, ipak, ne dodirujemo, osim možda površno, u prvoj, da spadaju u 0,01 procenat stanovništva zemlje koji se, profesionalno, ili, u njegovom slučaju, potencijalno profesionalno, bave pisanom rečju. Pet preostalih članova Letećeg cirkusa Montija Pajtona daju glasove vanzemaljcima i moram da kažem da, osim Kliza, nisam mogao da razaznam koji je koji, a samo je glasovno valjalo izvesti njihove najprepoznatljivije karaktere (Kliz – dosadni birokrata sa iluzijom veličine, Pejlin – nesigurni mali čovek, „poslušni šaraf“, što bi rekli bosanski pajtoni, Ajdl – nezreli bezobraznik, Džons – degenerisani aristokrata…). No, sasvim slučajno, postoji jedan skoro nezaboravan momenat u kome se mešaju realnost i fikcija. Naime, Nilov pas, kome glas daje Robin Vilijams, u jednom trenutku odgovara svog vlasnika od samoubistva i još od scene iz filma „How I Won the War“ Ričarda Lestera u kojoj Džon Lenon umire pogođen u stomak gledajući u kameru i izgovarajući „Znao sam da će ovo da se dogodi… I vi ste znali, zar ne?“ nije me obuzeo takav užas naknadne pameti.

* * *

Tema serijala „Vacation“ iz osamdesetih, sa Čevijem Čejsom i Beverli D'Anđelo (namerno je zapisujem pošto je gotovo savršena kao podrška sa povremenim bljeskovima komičarske genijalnosti) bila bi potraga za idealom porodične sreće koja donosi katastrofalne rezultate budući da isti, barem u toj stereotipnoj advertajzing verziji, ne postoji. Klark Grizvold je američki čovek iz srednje klase (radi u prehrambenoj industriji kao stručnjak za aditive i konzervanse – svakako nešto što nije uzbudljivo da se ispriča prilikom upoznavanja) koji u prvom delu želi da odvede svoju porodicu na put kolima preko Amerike kako bi upoznali svoju zemlju i međusobno se još više zbližili, u drugom u Evropu gde će za dve nedelje videti sve što ima da se vidi i postati bogatija ljudska bića („hajmo, brže, zatvara se za petnaest minuta“, pred ulazak u Luvr), u trećem sakuplja užu familiju u svom domu za božićni vikend… Klark, naravno, kako se svaki njegov napor postepeno, sudaren sa realnošću, pretvara u propast, tokom radnje sve više gubi razum i u prvi plan stupaju psihopatske strane njegovog karaktera. U filmu iz 2015. godine, polu nastavku (pošto su glavni junaci Klarkov sin i njegova porodica), polurimejku (budući da prati radnju i ishodište – luna park za najvećim rolerkosterom u zemlji – iz prvog dela) ne ostaje mnogo društvene kritike iz osamdesetih i komedija se, uglavnom svodi na junaka koji misli da je pametniji nego što jeste (pogrešna slika o sebi je, inače, jedan od najboljih recepata za komediju) i na nevolje koje takvo ponašanje izaziva. Ponekad komične situacije imaju karakterni uzrok i posledicu no, češće, dolaze kao posledica susreta sa bizarnim likovima (dakle, mogle su se dogoditi bilo kome, sa samoobmanom ili bez nje). Ipak, iako je humor nedovoljno jasno postavljen, publika u sali se prilično dobro zabavila, što govori da „Letnja avantura“ radi na osnovnom žanrovskom nivou, ponajviše zaslugom dvoje glavnih glumaca, pogotovo Kristine Eplgejt, koju nisam gledao desetak godina i povremeno sam imao utisak da mi je u posetu došla luda drugarica koju odavno nisam video. Bez obzira na smeh publike u sali (kada se setimo kako publika ekstatično reaguje na psovke u pozorištu shvatamo da to i nije neko merilo kvaliteta), kao i u slučaju filma „Sve što poželiš“, autori „Letnje avanture“ mogli su svoj film da povedu u kome god pravcu su hteli (originali iz osamdesetih daju određenu apsurdnu slobodu – npr., starost dece iracionalno varira iz nastavka u nastavak) i poveli su ga ka vulgarnosti. No dobro, bolje i vulgarnost nego bezumni dobar ukus, kako reče Kliz u svom oproštaju od Grejema Čepmena.