Zlatna zora na „kraju istorije“

Dve i po decenije ranije, Klapiš je – gotovo iz razloga popunjavanja vremena dok se razreše problemi sa finansijskom konstrukcijom filma na kojem je tada radio – napisao scenario inspirisan svojim studentskim doživljajima u Njujorku početkom 1980-ih godina.

No, dok je on prešao okean umereno siguran glede svog životnog poziva, njegov fiktivni kalup Gzavije (Romen Duri), film Španski apartman / L’auberge espagnole (zapravo, španska krčma, kolokvijalni izraz za zabavu na koju svi donose ponešto od hrane i pića) naratorski otvara sledećim introspekcijskim opravdanjem: „Kad sam bio mali bio sam plavokos, i hteo sam da budem pisac. Promenio sam se. Možemo da se menjamo, zar ne?“

Sada je, dakle, crnokos, diplomirao je ekonomiju i očev prijatelj iz mladosti koji radi upravo u ministarstvu ekonomije – ne znamo šta tačno, ali mu kancelarija gleda na najpoznatije pariske toponime – ga savetuje da nauči španski jezik, jer se u baš toj međudržavnoj saradnji otvaraju nova birokratska nameštenja.

Da ne bude zabune, Gzavije će, nakon godinu dana lingvističkog usavršavanja, svakako dobiti posao preko veze, dok valja primetiti jednu od različitosti evropske i srpske institucionalne zbilje: društveni odnosi tvore kontekst u kojem neke životinje jesu jednakije od drugih, ali nije baš moguće preko noći od ministrovog šofera postati ministar.

Da bi uz pomoć studentske razmene Erazmus stigao u Barselonu (izbor katalonskog grada ukazuje na junakovo podsvesno dvoumljene u vezi celog poduhvata) Gzavije mora prvo da se probije kroz birokratski lavirint EU institucija.

Klapiš na taj način uspostavlja odnos prema sistemu u teoriji iscrtanom da bi doveo do rešenja svakog problema, a zapravo toliko nalik Brazilu Terija Gilijema da će se u njemu pojedinac pre usmeriti ka potrazi za odgovorima na pitanja o smislu postojanja.

Moglo bi se polemisati da je autorov neizgovoreni stav, zapravo, afirmacija narečenog lavirinta, upravo zato što, bez namere njegovih arhitekata, stvara pojedince koji biraju da ruše zidove i otkrivaju sopstvenu trasu, čime zatim društvu čine uslugu.

Jer, neophodni su nam alternativni mislioci, sada i uvek. Gzavije jeste jedan od takvih pojedinaca, i mešavina načina na koji je doputovao i dvadesetogodišnjaka koje je u Barseloni zatekao odvešće ga u pravcu nepretencioznog a suštinskog preispitivanja.

Cimerke i cimeri u naslovnoj španskoj krčmi su, kao i Gzavije, naoko na utabanoj stazi a u stvari sasvim izgubljeni u vremenu u prostoru.

Što nije ni čudno kad žive upravo u trenutku kad se pad berlinskog zida i iluzorno proglašeni kraj istorije posle deset godina nalaze u dalekoj prošlosti, dok im budućnost nudi nesigurnost shvatanja da će istorije iznova biti, i to takve na koju niko od njih neće moći da utiče. Uz to, prvi put se nalaze na duži period u stranoj zemlji, sa emotivnim vezama koje su napustili ili gaje nadu da će ostati aktivne, uz sve poteškoće udaljenosti.

U nastavku iz 2005, zvaničnog srpskohrvatskog prevoda Ruske lutkice (Les poupées russes, tj. Babuške), junaci polako prelaze savske mostove Baneta Bumbara, u nemiru se osvrćući nazad.

Za Gzavijea, bivšeg ekonomistu i sadašnjeg frilens pisca, ta dvojaka radnja znači višestruke vožnje kroz tunel ispod Lamanša i pisanje scenarija za TV film sa barselonskom cimerkom Vendi (Keli Rajli).

Dok njih dvoje rade i postaju ljubavni par – što nije bilo ni pod razno dok su živeli zajedno – Vendin brat se zaljubljuje u Ruskinju, što celu družinu odvodi na venčanje u Sankt Peterburg. Rusija je to na isteku prve faze putinizma, pored Evrope koja odavno ne sneva insieme bajke Totoa Kutunja, već, poput Gzavijea i najbližih osoba koje je ikada poznavao, pokušava da opstane uz što manje bola.

Kineska slagalica (Casse-tęte chinois, 2013; bukvalni prevod izraza casse-tęte je glavolomka) kao završetak filmske trilogije nudi konačni pronalazak intimnog prostora, sa Gzavijeom kojem literarni agent upućuje kritiku u pogledu „gnusnog hepienda“ koji je napisao.

„Ponekad, kad u priči naiđeš na sreću, nema se više šta dodati i to je pravi trenutak za kraj“, odgovara Gzavije kojem je Sedrik Klapiš dodelio meta zadovoljstvo kroz roditeljstvo, razvod i život u Nujorku sa Martinom (Odri Totu), osobom od koje je krajem prethodnog veka i započeo svoje geografsko i ljudsko traganje.

Godine 2023, Vendina i Gzavijeova deca Tom i Mia nalaze se u Atini, ona jer tamo radi u nevladinoj organizaciji koja obezbeđuje smeštaj i ostale životne neophodnosti migrantima, on zato što je došao da brzinski proda zgradu koju im je deda ostavio u nasledstvo. Sukob između brata i sestre je iskonski: posedovanje protiv deljenja; Njujork protiv Pariza; buržoazija protiv anarhije.

Tom je, za razliku od oca, odabrao i zadržao ekonomiju kao životni poziv, materijalizujući ga kroz obezbeđivanje finansijskih uslova za osnivanje agrikulturnog start-apa. Čeka ga, dakle, suočavanje sa zapadnim IT mogulima i kineskim korporacijama koje ekološkim pod-odeljenjima kreiraju masku dobronamernosti.

Mia će, pak, udariti u sopstveni zid otrežnjenja kroz nasilnu vezu sa za javnost savršenim humanitarnim aktivistom. Tako, Klapiš – koji, uz likove, vodeću funkciju daje i mladim scenaristima i rediteljima – iznova tvori sukob društvenog i intimnog.

Kao dodatak haosu, u zgradi koja, od početka je jasno, neće biti prodata, ili bar ne na način koji će svakog načiniti srećnim, okupljaju se politički nedefinisani studenti (pandani Gzavijeovih cimera iz Barselone), za polemiku nebaždareni aktivisti, i migranti koji su tretirani onako kako je Majkl Ćimino oslikao slovenske doseljenike u Vratima raja – kao kolektivnog Čoveka što traži apstraktnu jednakost. A sa spoljašnjom pretnjom, u vidu policajaca koji „samo rade svoj posao“ ili pripadnika Zlatne zore, svakako ne može biti konstruktivnog dijaloga.

Ljudski usud je, na koncu, isti, kako u magli kroz koju su lutali Vendi i Gzavije, tako pored jasno iscrtanih putokaza političke korektnosti koji još više unose konfuziju u bivstvovanje nove generacije. Tom i Mia će, posle svih diskusija i još više delanja, morati da prihvate da smo svi ili sami, ili se moramo zadovoljiti društvom jedne osobe koja nas razume i podnosi u egzistencijalistički neponovljivom trenutku.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.