Zvezda trenutka

Amerikanac Den Melori, koji je roman „Žena na prozoru“ pre tri godine objavio potpisan pseudonimom A. Dž. Fin, lepuškast je četrdesetdvogodišnjak (mogli biste mu slobodno dati desetak godina manje) koloritne i često tragične lične prošlosti.

Uspevao bi da se upiše na prestižne univerzitete i zatim imao problema sa održavanjem tempa studija, jer bi se na dugačke periode vraćao kući da se brine o majci (otac je već bio pokojan) koja je polako gubila dugačku borbu sa rakom dojke, te bratu sa poremećajem mentalnog razvoja i urođenom cističnom fibrozom. On sam je imao tumor na mozgu, i, kao da to nije dovoljno, patio od agorafobije nakon što je jednom bio slučajno zaključan dvadeset i dva sata u prijateljevom podrumskom toaletu.

Ipak, borio se, stigavši do Oksforda gde je stekao doktorat iz literature, uz još jedan, američki, iz psihologije. Prvi posao mu je bio u produkcijskoj kući New Line Cinema, gde je udario završnu glazuru scenariju filma „Poslednja ekskurzija“ (šefovi su mu dali smernicu: „Potreban nam je neko mlad, kao ti, da stvar bude višeseksi“).

Kasnije, dok je u Velikoj Britaniji bio urednik u jednoj izdavačkoj kući, preporučio je za objavljivanje krimi roman koji je Dž. K. Rouling poslala pod pseudonimom. Melori je, uz sve to, uvek bio spreman za svakovrsno istraživanje, i jedno vreme je, kao dvadesetogodišnjak, bio model konfekcijske kuće Guess, samo na modnim pistama, dok je njegova fotografija krasila naslovnu stranicu ruskog Vouga (u to vreme se družio i sa Rikijem Martinom)…

Ima toga još, mada je i ovo sasvim dovoljno da biste iz stanja sumnje prešli u nevericu. Naravno, sve je laž (ili, ponekad, nadogradnja – Oksford je pohađao, ali nije doktorirao, dok ne sumnjam da je u nekom trenutku preko cigarete i čaše usputno zavodio modnog agenta koji opskrbljuje Guess jedva punoletnim  manekenima), očigledna kada se skupi u nekoliko rečenica, no, Melori je petnaestak godina menjao prvo fakultete, kasnije izdavačke kuće, začinjavajući prijemne ispite i razgovore za posao ponekom anegdotom ili naznakom porodične nesreće (roditelji su i dalje živi, brat oženjen i bezbrižan).

Jednoj budućoj šefici je, na primer, rekao da poznaje i voli literaturu namenjenu ženama jer je proveo puno vremena čitajući majci, prikovanoj za bolničku postelju.

Kako mu je sve toliko dugo prolazilo, i kako je uspeo da ostane deo književne zajednice, sve do objavljivanja i globalnog uspeha „Žene na prozoru“? Radi se o šarmeru, jednoj od opasnih „kada postanete njegov prijatelj, kao da vas ogreje sunce“ osoba koje cede situaciju u svoju korist dok je moguće, da bi kada je granica pregažena trenutno iščezle kao u crtanom filmu, ostavivši na mestu gde su stajale oblačić prašine.

Bivši poslodavci ćute, možda iz sramote prevarenosti, možda iz pakosti prema konkurenciji – Melori, na kraju krajeva, nije krao (mada, iza „Žene na prozoru“ se vuku optužbe za plagijat romana koji je, zgodno, objavljen par meseci kasnije), ubijao, silovao, pa, nek’ malo neko drugi vidi šta će sa tom fascinantnom pojavom u kancelariji. Dalje, lujka je, čini mi se, unosila i zabavu u učmale izdavačke živote.

Jedna anegdota opisana u maratonskom članku Njujorkera (odakle besramno preuzimam sve prethodno navedene podatke – ali, barem priznajem) pripoveda o danu kada je Melori prijavio da ne može da dođe u kancelariju jer se brine o prijateljevom psu. Tokom telefonskog sastanka povremeno je vikao „Ne!“ i „Dole!“ a kada je sastanak završen kolege su se pogledale i neko je pitao, „Pas ne postoji, zar ne?“.

Bilo je, uz sve drugo, i samoironije i „metasopstva“, pa je imaginarni doktorat iz psihologije bio na temu Minhauzenovog sindroma, dok Melorijev literarni uzor zaista jeste Patriša Hajsmit.

* * *

„Žena na prozoru“ je dinamičan trilerčić koji mi se dugo motao po kući i verovatno bi ostao nepročitan da nedavno na Netliksu nije puštena ekranizacija snimljena krajem 2018. godine (primećujete, roman je tada tek bio objavljen – Melori je očigledno uspeo da ubedi ljude iz šoubiznisa da njegov prvenac valja zgrabiti na vreme), pa stornirana zbog Kovida, između ostalog (dosnimavane su scene, kako bi publika bolje razumela radnju – mada meni, s obzirom na trajanje od jedva preko sat i po, pre deluje da je uklonjeno sve što je bilo moguće).

Angažovani umetnici su prvoklasni: reditelj Džo Rajt („Gordost i predrasuda“), scenarista Trejsi Lets („Avgust u okrugu Osejdž“), glumci Ejmi Adams, Geri Oldmen, Džulijen Mur, Dženifer Džejson Li, Entoni Meki, Vajat Rasel (Kurtov sin, i tip kakvih nemamo baš previše u današnja kilava vremena), dok i scenarista Lets, u osnovi glumac, igra jednu epizodu koju je potrebno, budući da je prvenstveno informativna, ispuniti težinom izraza.

Ana Foks (Adams) je dečja psihološkinja agorafobijom zarobljena u svom domu u džentrifikovanom Harlemu, nakon nekakve nesreće koja je rezultirala ozbiljnim i sada uglavnom zaceljenim fizičkim povredama. Muž i osmogodišnja ćerka ne žive više sa njom, što nas od prvih stranica, ili kadrova, navodi da se pitamo šta se tačno dogodilo.

Uspostavljen je, dakle, jedan trilerski sloj. Drugi tvore komšije koje se doseljavaju u zgradu preko puta – dominantni, hladni otac (Oldmen), vrcava majka (Džulijen Mur), te povučeni, šesnaestogodišnji sin koji našoj junakinji, dečijoj psihološkinji, deluje kao udžbenički primer adolescenta koji trpi nasilje u porodici.

Zbiva se ubistvo, ili možda ne, zbog čega su roman i film optuživani za preteranu sličnost sa „Prozorom u dvorište“ – Melori te optužbe predupređuje postmodernizmom pa Ana provodi vreme gledajući isključivo krimiće iz četrdesetih i pedesetih (u filmu, naravno, par Hičkokovih kadrova na ekranu Aninog televizora više sliče protivpožarnom dramskom izlazu).

Problem priče, kao i većine savremenih iz kriminalističkog žanra, je očiglednost narativnih obrta. Kada znamo da je obmana ono za čim se traga, ne možemo je ne pretpostaviti u suvišnim ili naoko previše dvodimenzionalnim likovima.

No, i s tim u igri, roman je vrlo čitljiv te osvežavajuće politički nekorektan, postavljajući genetski sastav po snazi ispred načina odrastanja, ili primenjujući za američke autore retko antifrojdovski pristup psihologiji likova. Anini roditelji su, recimo, fizički i tematski odsutni, dok je i vlasništvo nad vrednom nekretninom misterija (ne živi se u 300 kvadratnih metara na Menhetnu zahvaljujući maloj privatnoj praksi sa kolegom, ekscentričnim genijem).

Brzina filmske naracije, naravno, otežava građenje napetosti a kako sve posmatramo iz ugla u kući zarobljene junakinje, broj likova koji na po par scena defiluju kroz njen prostor za primanje gostiju ometa gledaočev istraživački proces.

Ako se setimo pomenutog postprodukcionog dosnimavanja ili brisanja, čini se da je u tom procesu najveća žrtva Li, sa u predstavljenom proizvodu potpuno obesmišljenim učešćem od nekoliko kadrova i nebitnih replika. A njen lik je, zapravo, u romanu od suštinske važnosti za stvaranje hičkokovske napetosti tokom koje se pitamo da li je glavna junakinja potpuno izgubila vezu sa stvarnošću, ili se radi o uznemirujućoj maksimi Džozefa Helera iz „Kvake 22“, „činjenica da si paranoik ne znači da se svi oni nisu urotili protiv tebe“. Na koncu, rezultat je uredan rad koji je, možda, bolje gledati nakon pročitanog romana jer na taj način imate priliku da od prvih kadrova osnovno zadovoljstvo pronalazite u solidnoj glumačkoj igri omota i podteksta.

* * *

Valja reći i da se o životu Dena Melorija – koji, inače, sada tvrdi da je njegovo laganje sa predumišljajem uzrokovano bipolarnim poremećajem, što je prilično besmisleno – upravo stvara televizijska serija sa Džejkom Džilenhalom u glavnoj ulozi. Živa istina.