Zvezde najnakaznije predstave

                       P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Ipak, vaši su – dok hodate do škole, dok gledate kroz prozor da proverite da li je napolju dovoljno suvo za fudbal, Alan Rikman je stalno tu, sakriven i čeka svoje vreme da zasija u svoj svojoj izopačenosti. Prirodno, njegove uloge u holivudskim hitovima su odgovorne za to, jer proći će još puno vremena dok ne počnete da otkrivate istinski zabačene (ili odbačene) ljude. Onaj pokušaj konzumacije braka na kraju „Robina Huda“… kakav kemp, kakvi uzvišeni trenuci sasvim namernog kiča. Da se prebacimo sa lošeg filma na onaj drugi, dobar, Hans Gruber jeste glavni junak filma „Umri muški“, dramaturgija nam to ukazuje. Fabula počinje od njega, dok je DŽon Meklejn onaj koji mu smeta. U tom pravcu, film je tragedija, suprotno stanovištu reditelja MekTirnana – nedavno je proveo godinu dana u zatvoru, inače – po kojem se radi o šekspirovskoj komediji u kojoj je na kraju sve ponovo u redu, kao na početku, samo malo bolje. Teoriju na stranu, da li bismo mogli da se zabavljamo ovakvom raspravom da Gruberov nukleus nije imao Rikmanovu ćelijsku opnu? Jer, šta je glumac ako ne omot – ponekad tvrd, kao orahova ljuska, ponekad lako uklonjiv kao mehur od sapunice – koji otkriva suštinu priče? A priče nas čine ljudima i glumac koji ih dovodi do gledaoca je u isto vreme i potpuno nebitan i najvažnija osoba na svetu, jer sadržaj ne može imati nebrojeno mogućih omota. Pametni glumci, manjina, kao što su, proporcionalno, pametni ljudi manjina, to dobro znaju.

…but the film is a saddening bore

For she's lived it ten times or more

She could spit in the eyes of fools

As they ask her to focus on…

A Dejvid Bouvi (Boui, u stvari, ali voleo bih da vidim tu tvrdu glavu koja će Elvisovo prezime čitati Presli a ne Prisli) bio je odličan glumac. U mogućnosti da bira uloge, uvek se pronalazio u likovima koji tragaju za identitetom, sasvim paralelno sa konceptualnim likovima koje je sam stvarao i koristio tokom muzičkog rada. „Čovek koji je pao na zemlju“ – nakaza okružena nakazama, većim od njega ali nesvesnim toga upravo zato što su u većini. „Just a Gigolo“ – više loš nego dobar film, ali loš na zanimljiv način. Ranjeni heroj Prvog svetskog rata, potomak pruske porodice koji u Vajmarskoj republici ne pronalazi oblast delovanja. Porodica je osiromašena tako da ne postoji novac čijim bi se umnožavanjem mogao zabaviti. Kućepaziteljeva ćerka je umetnica i član Komunističke partije, no, on je vojnik, nedovoljno otvoren ili ubeđen u svoju produhovljenost za estetske i političke revolucije. Nacisti su, naravno, pacovi iz kanalizacije koji ga ne mogu zainteresovati koji će ga, na kraju, od njega napraviti neku vrstu Horsta Vesela. Marlen Ditrih izgovori na jednom mestu, „Igranje, šampanjac, stvari su koje nam pomažu da zaboravimo dok ne pronađemo nešto što bismo želeli da zapamtimo“. „Srećan Božić, g. Lorens“ – osoba koja beži od identiteta čoveka koji je u civilnom životu bio, inače, na svaki način nedefinisan, neko ko napušta brata kada mu je najpotrebniji, u identitet beskompromisnog ratnog heroja. „Glad“ – čovek koga određuje to što je ljubavnik božanstva, postajući kompleksan lik kada biva napušten i shvata da umire. Da li je odličan u svojim filmskim likovima zato što ih je birao prema nerazumevanju sebe koje je, možda, najbolje razumeo? Kao što je, u muzici, prebacivao lopticu ka slušaocu koji, zatim, mora da odigra potez osećanja, njegovi partneri u filmskim scenama – Sidni Rom u „Just a Gigolo“, Tom Konti u „Lorensu“, Rozana Arket u „Lingvini incidentu“, Kendi Klark u „Čoveku koji je pao na zemlju“ – oni su koji divljaju, oni čiji likovi znaju šta hoće. Izvesna američka glumica-radnik sa stotinama uloga u vestern televizijskim serijama i B filmovima dala je jedno od najboljih objašnjenja glumačkog procesa: „Na snimanju se pojavim naučivši svoje replike i izgovaram ih kao Meri Anders. To je obično dovoljno, ali ako reditelj traži nešto više, onda krenemo na posao. Nakon toga, izgovaram replike kao Meri Anders koja radi“. Uvek ostajete Meri Anders, kao što je i Bouvi u svojim ulogama uvek bio Bouvi, ili ono što je Bouvija plašilo da jeste, i od čega se spasavao.

…sailors fighting in the dance hall

Oh man look at those cavemen go

It's the freakiest show…

Alan Rikman na kraju spota grupe Teksas „In Demand“ izlazi iz kola obučen u roze košulju ispod crnog odela, sa vojničkim rancem preko ramena. Ah, seksualna dvosmislenost, razlog zbog kojeg je Rikman bio tajna simpatija svih nas, čudnih, bez obzira da li smo u osnovi strejt, gej, dodirujemo sve što daje pristanak ili nas pale globusi iz devetnaestog veka, bez obzira da li ga gledamo u holivudskom hitu ili opskurnosti tipa filma „Closet Land“ (kako neko reče, bio je zvezda svega u čemu je igrao). Taj glas, profil, oči koje u jednoj sekundi izgledaju kao kamere robota da bi u sledećoj delovalo kao da osećaju i previše da bi jedno ljudsko biće ostalo pri sebi. Ljudi kao što su bili Bouvi i Rikman, obuhvatajući u sebi spektar od potpune aseksualnosti do pogleda u stranu koji izaziva uzbuđenje, poručivali su da je sve to u redu. Ko su, onda, prave nakaze?

…take a look at the lawman

Beating up the wrong guy

Oh man wonder if he'll ever now

He's in the best selling show…

                    „Life on Mars?“, David Bowie