100 evra i korona za poneti

Bilo da se radi o drugom delu prvog talasa ili drugom talasu, suština je da su relaksirajuće mere, preporuke i ponašanje Kriznog štaba (struke +političara) doživeli fijasko, a da će se cena meriti pre svega, ljudskim životima.

Ipak, ono što je zaprepašćujuće, ali ne i novo, jeste odsustvo bilo kakvog osećaja odgovornosti za učinjeno uz ogromnu dozu licemerja i pre svega laži.

Tako je listom, počelo sa svaljivanjem krivice na građane za sve nedaće. Kao da su samo građani otvorili nove tržne centre, klubove, kafiće, restorane, organizovali fudbalske utakmice, teniske turnire i koncerte bez primene ikavih mera. Ili su sami građani krivi što javnog prevoza nema dovoljno, pa se pravi gužva, što je u Beogradu posebno vidljivo. Kao da su građani mogli da sankcionišu neodgovorno ponašanje organizatora masovki i sugrađana koji ne haju za mere. Kao da su građani bili ti koji su nestali sa TV ekrana kada je bilo potrebno da se daju saveti i uputstva.

Slikovito rečeno, kao kad date ljudima upaljene šibice, gurnete ih u senik i onda ih krivite jer je došlo do požara.

Istini za volju može se zameriti brojnim građanima Srbije na nerazmišljanju i neodgovornom ponašanju. Međutim, sigurno je da nisu u pitanju milioni građana Srbije koji sada trpe posledice bahaćenja svojih sugrađana, vlasti i struke. Vlast podsetimo, daje moć, ali i traži odgovornost.

S druge strane, čak i da uzmemo ovu optužbu kao tačnu, da li vlast može nešto da zameriti građanima ako su se povinovali onome što čuju i vide od nosilaca vlasti i stručnjaka?

Relaksacija kao da korone nije ni bilo, slavodobitne reči, odsustvo bilo kakve kritike ili upozorenja, o kontroli i eventualnim kaznama da ne govorimo, uz maksimiziranje redovnih aktivnosti, bilo je ono što su građani Srbije slušali do 21. juna.

Agenda za izbore je bila takva. Ipak, plan nije bio dovoljno dobar, realnost je počela da se igra sa naduvanim naprednjačkim idiličnim balonom.

Baš ti i takvi predstavnici vlasti su pokošeni virusom usled neadekvatnog ponašanja tokom proslave pobede na izborima, a prvog dana posle izbora otkriveno je da su lažirani podaci o broju zaraženih i preminulih. Zatim su brojke zaraženih počele da se dupliraju u roku od par dana, a na respiratorima da se vrtoglavo penju. Danas vlasti tvrde da je 82,5% zaraženih iz Beograda, baš tamo gde su se igrale fudbalske teniske utakmice, otvarali novi tržni centri, održavali koncerti, a klubovi radili bez ikakvih logičnih ograničenja.

Pokošeni naprednjaci otkrili su još jednu “sitnicu”, a to je razlika između njih koji su odmah testirani i po potrebi hospitalizovani i ostatka od sedam miliona građana koji ne mogu tek tako da se testiraju. Umesto toga, obični građani su primorani da okruženi takođe potencijalno zaraženima, provedu sedam-osam sati u covid ambulantama kao bi dobili barem neku vrstu pregleda, pošto je testiranje postalo nedostižno.

A ako se neko i testira, na rezultate mora da sačeka posle sedam-osam dana, kada je najčešće već bespotrebno. Kontakti se za razliku od ranije, više ne testiraju.

Situacija u kojoj su građani prepušteni sami sebi, sreći, genetici i/ili božoj promisli.

Međutim, naprednjaci ni tada nisu posustali u borbi protiv istine. Iako su bokserski rečeno već u nok daunu, negirali su očigledno, tvrdeći da je u pitanju laž, iako građani svakim danom imaju informacije iz prve ruke koja poništava naprednjačka “ružičasta maštanja”. I to iz centralnih beogradskih opština, pa zamislite kako je u Babušnici, Tutinu…

Nova runda se desila u Raškoj, tačnije Novom Pazaru i Sjenici, gde se epidemija pokazala u punoj snazi, ali umesto priznanja, razumevanja, saučešća i hitne pomoći ostali su istrajni u laži, tvrdeći da su kolaps o kome svedoče mnogi u stvari politička izmišljotina. Biće da su i smrti lažne, samo da se napakosti vlastima. Ostalo je nejasno da li su u jednom deliću sekunde pomislili kako se osećaju oni koji su izgubili nekog ili oni zdravstveni radnici koji rade stalno na ivici izdržljivosti u nebezbednim uslovima?

Ponašajući se ovako, naprednjaci su lažući zajedno sa svojim vođom, otkrili su veliku istinu, a to je da im životi građana Srbije ne znače puno, odnosno daleko manje od rezultata na izborima, negde u rangu mesa iz mesare sa ili bez kostiju i da su zbog toga spremni na nezamislive laži, prevare, pa i da “prospu” sve što se pozitivno uradilo sa izuzetno, a ponekad i preterano restriktivnim merama proletos. Prioroiteti se znaju, a to su vlast i moć.

Građani se sa pravom mogu osećati silovanima a zatim optuženim za isto. Posle sumanitih optimističkih izjava o slabom virusu, bili su zatvoreni kao niko u Evropi, a onda zbog bolesne političke ambicije pušteni “niz vodu” da bi opet sada snosili posledice, dok je “crème de la crème” onih koji lažu ili dobro zaštićen ili veoma dobro zbrinuti u bolnicama.

Srećom ili nesrećom, borce protiv istine iz dana u dan demantuju strašne činjenice, takve da će teško pomoći i propagandna mašinerija, pa čak i fabrikovanje lažnih podataka, jer svako od nas zna nekog ko je zaražen i koji ne živi u izmaštanoj, već realnoj Srbiji.