„Bačeni“ glas

Pretpostavka da neko neće preći cenzus, te zbog toga oni koji nameravaju, ne treba da glasaju prema svom nahođenju, već da daju podrže nekog drugog. I to po volji onih, koji pomenutu pretpostavku plasiraju.

Ovi „mislioci“ sa tolikom sigurnošću iznose pretpostavke da se možemo zapitati kako to da nemamo posle izbora hiljade novih milionera koji su to postali oplješivši kladionice. 

Smatrajući da je je nečiji glas uzaludan i bezvredan, a neki ne, podriva se pretpostavka demokratije kao uređenja gde si izražava slobodna volja jednakih.

Pri tom, nije ni matematički tačno. Naime, ukoliko se pomenuti glas nađe među onima koji su završili ispod pet procenata on se proporcionalno deli na kvalifikovane učesnike u borbi za mesto u skupštini. Znači ne ceo, već svakome po deo. Svima onima za koje nisu glasali.  I ne jednoj partiji.

Takođe, ostaje i nedgovoreno pitanje šta da rade oni koji podržavaju samo jednu opciju? Da li da glasaju protiv savesti? I kako bi se to moglo nazvati – bačenim, prodatim, prevarenim, rentiranim, lažnim glasom?

Uzmimo na primer dolazeće beogradske izbore. Ako je neko poklonik onoga što se dešava na projektu „Beograd na vodi“, onda bi bez obzira na potencijalan broj glasova trebalo da glasa za one koji stoje iza tog projekta tj. vladajući SNS.

U suprotnom, ako smatra tu temu esencijalnom i lošom onda bi izbor pao na NDV BGD, a ne na stranke koje i nisu toliko kritične, dok je proklamovani lider opozicije Dragan Đilas, pre pet godina javno podržavao „Beograd na vodi“.

Sličan je primer zloputrebe Savskog nasipa i izazivanja opšte opasnosti po grad, koje je počelo tokom vladavine DS, a zatim nastavljeno od strane sledeće vlasti…

Ili da li neko kome su jednakost i sloboda najvažniji treba da zbog straha od tzv. bačenog glasa ipak podrži Dveri jer su one sa DJB pa će valjda da im poraste broj glasova?

Primera je bezbroj, a svi ukazuju da stvari sa bačenim glasovima ni izbliza nisu takve kao što izgledaju.

Umesto odvraćanja građana od ideala demokratije, bolje bi bilo fokusirati se na jedan drugi ideal – izlaznost.

Nedostatak volje da se izađe na izbore je mnogo realnije zlo po demokratski proces, nego paušalno pretpostavljeni procenti.

Iz veće izlaznosti crpi se, kao što znamo veći legitimitet. Takođe, crpi se i veći nivo odgovornost.

A to je pokazatelj da su građani zainteresovani za ono što se dešava, a velika izlaznost je nešto oko čega svi imaju konsenzus. Pa makar izašli bili i beli listić, jer su ipak došli na birališta i pokazali da je ponuda loša.

Delimična posledica neizlaznosti i fikcije o bačenim glasovima videli smo i nedavno, prilikom ispraćaja tela ubijenog Olivera Ivanovića iz Kosovske Mitrovice.

Iza kovčega sa obe strane poštovanog Ivanovića bila je verovatno najduža kolona ikada u Mitrovici, a da je makar polovina sugrađana dala svoj glas Ivanoviću, možda bi on sada bio živ, jer bi bio na vlasti i kao takav u najmanju ruku teža meta.

Zato bih glasanje za svoj izbor pre nazvao hrabrošću onih koji ne pristaju na srpsku političku mainstream izreku „glasaću za tebe kad dođeš na vlast“ i koji neće da budu veliki samo u hodanju iza kovčega, već da učestvuju u pokušajima da živimo bolje i pravednije.

A to nije malo.