Beogradizacija Srbije

Intervju splitskog novinara Borisa Dežulovića Nedeljniku, danima je u žiži interesovanja u glavnom gradu, toliko da je zasenio jedan drugi događaj oko koga su se Beograđani, a i šire gložili danima – smrt pevača Džeja Ramadanovskog.

Da li je u pitaju pljuckanje iz daljine po Beogradu ili surova i ne tako lepa istina, tek mnoge nije ostavio ravnodušnim. Pogotovo na prvu loptu.

Hilljade postova, desetine novinskih članaka, gnevnih ili onih sa razumevanjem za izrečeno, brojne polemike vode se danima na mrežama ali i van njih.

Ipak, ni sam Dežulović verovatno nije očekivao da će se njim pozabaviti i dugogodišnji zamenik gradonačelnika Goran Vesić. Vesić i Dežulović doduše imaju i nešto zajedničko a to je da nisu rođeni u Beogradu, a da je zamenik gradonačelnika skoro počeo da piše, tj objavio je prvu knjigu, i to ni više ni manje o Beogradu. Doduše tu svaka sličnost prestaje, jer Dežulović je dokazani stvaralac, a Vesić nešto poput školarca koji piše na zadatu temu.

Međutim, Vesićeva reakcija je učinila to da po prvi put od preleta među naprednjake, na istoj strani nađu brojni kritičari izrečenog u intervju i jedan od najomraženijih likova u gradu, pokazujući da je realnost najbolje piše scenarije.

Šta više, ova tragikomedija ima i nastavak nakon što se u polemiku uključio još jedan Splićanin bez dlake na jeziku. Viktor Ivančić je u svom prepoznatljivom stilu „oduvao“ Vesića, dok je Pink svoje mesto nečega što nije medij, potvrdio još jednom tako što je Vesića stavio u konflikt ne sa Dežulovićem, već sa legendarnim Splićaninom i velikim čovekom Miljenkom Smojem, mrtvim već 25 godina.

No, ostavimo sada Pink po strani na kratko, i pozabavimo se Beogradom.

Beograd kao i svaki grad, složiće se većina, čine ljudi. Ali, `ajmo da se ovog puta bavimo rođenim Beograđanima, pošto su kritike ka Dežuloviću bile u dobroj meri zbog toga što je on iz Splita, tj nije iz Beograda.

Zato, hajde da vidimo pre svega kakvi su sve to rođeni Beograđani. Oni koji upravljaju našim životima, umesto da budu npr. servis, nama, građanima.

Predsednik je iz Beograda. Čovek iz “blokova” sa Novog Beograda je prvi i najzaslužniji za ono što se dešava i u kom pravcu ide Srbija.

Rođena Beograđanka je i premijerka. Išla je čak i na rejvove 90ih, studirala po svetu i nekom nevildjivom rukom (čitaj govor novca) stigla među naprednjake. Siniša Mali, ministar finansija i nekadašnji gradonačelnik, osumnjičen za brojne malverzacije i zloputrebe je nećete verovati, iz Beograda. Šta više, iz kruga dvojke, đak Pete beogradske gimnazije. To je ona najteža i najprestižnija klasična gimnazija u gradu. Neki tvrde da je bio i panker, mada tog stava nigde nema. Beograđanin je i prvi vođin tapšač Marko “Aco Srbije” Đurić. “Neša iz Beograda” kao i ministar odbrane Nebojša Stefanović poznat po aferama Savamala i Krušik koje su oštetile građane i državu.

Još jedna izuzetno antipatična faca, nekažnjeni organizator paljenja baklji po krovovima za vreme policijskog časa, je i narodni poslanik Vladimir Đukanović, koji je svoje nepristojno ponašanje izvesno je, pokupio na “beogradskoj kaldrmi”.

Fan fact političke scene je i to da je prošli saziv Skupštine bio najbeogradskiji ikad. Taj saziv će biti zapamećn po mogo čemu ali ne i parlamentarizmu i razumevanju. Beogradska škola nema šta.

Guru turbo naraštaja, kum najprizemnijih rijalitija, otac estradizacije i vlasnik Pinka Željko Mitrović je rodom iz belog grada, a po matičnom broju to je i glavi urednik propagandnog glasila Informer Dragan J. Vučićević. Tu su i mlade nade Skupštine Luka Kebara, Aleksandar Jovanović, Lav Grigorije Pajkić…Sigurno je promakao još neko.

Iz priloženog lako možemo zaključiti da Srbija ide u pravcu koji diktiraju rođeni Beograđani, da imaju podršku i u Beogradu i van njega.

Shodno tome, Beograd se razvija u dobroj meri po aršinima gorenavedenih, a Beograđani se ponašaju kao da im se trenutno stanje manje-više u redu. I vazduh/otrov koji udišu, i reke koje ne vide od splavova, i parkovi/zelenilo koji nestaju. Beograđani su izgleda srećni. O tome svedoči i 46% glasova izašlih na poslednjih izborima u gradu.

Beogradsko liderstvo je period kada je bahatost i bezobzirnost procvetala, solidarnost i razumevanje oslabili, podsećajući na momente i na tragične 90te, dok je negativna selekcija, kao i tih godina doživela svoj pik.

Primetno je ipak nešto drugačije nego kada su u pitanju traumatične 90te. Od kada su Beograđani zauzeli većinu važnijih pozicija, nestalo je i nekadašnjeg pravila da se dve strane ne mešaju. Ne možeš da budeš (kao) opozicija, a da šuruješ sa vlastima ili budeš deo vlasti praveći se da to nije ništa i da nema veze sa tobom. Takva šizofrena pozicija je svepristuna i takvi ljudi više nikome ne smetaju, niti nailaze na osudu sredine. Da li su ignorisanje realnosti i pokušaj života u balonu, kao i ćutanje/nezameranje postali tipično beogradsko ponašanje? Ili ipak, nisu?

Bilo kako bilo, da li je Beograd posrnuo svako ima mišljenje, ali ono što je izvesno jeste da je Srbija doživela Beogradizaciju. I tu nema dileme. Da li su se konačno stvorili uslovi da svi živimo kao u Beogradu što je želja mnogih? Samo kakvom Beogradu?

Lično, primećujem da se Beograd poslednjih godina menja kao nikada u mom životu. Nažalost, pretežno na gore. Nije prvi, a verovatno, ni poslednji put i kao “rođeni” verujem da će se podići još jednom.