“Ono što činimo šumama širom sveta, samo je odraz onoga što činimo sebi i jedni drugima”, Mahatma Gandi.
Izreka velikog nenasilnog borca za slobodu se lako može pretočiti u ono što činimo prirodi, čiji smo sastavni deo.
Jedan od kako stvari stoje zlokobnih primera nasilja na prirodom/samim sobom je najava izgradnje rudnika litijuma/jadarita u okolini Loznice. Litijum je, za one koji ne znaju, veoma otrovan hemijski element, sastavni deo svakog mobilnog telefona ili elektronskog automobila.
Toksična ruda, toksični način obrade i toksični otpadi su ono što plaši svako zdravorazumsko biće, bilo da živi između Drine i Cera, Save i Avale, Ibra i Jelice.
Kada se zna da se najavljeno sprema zarad 4% rudne rente, mnogo toga običnom čoveku nije jasno, logično ili što bi se reklo “normalno”.
Ugroženi su tamošnja plodna zemlja, reke, šume, brda, a samim tim i životi i zdravlje svih.
Umesto brojki o tonama jalovine i otpadnih voda koje bi ovaj rudnik izbacivao u okolinu, hajde da vidimo šta smo sve spremni da uništimo ili u najboljem slučajo delimično uništimo zarad rudnika u kraju bogatim i prirodnim lepotama i istorijskim znamenitostima.
Za neke od tih reka i planina znaju svi, a ko god da je bio u lozničkom kraju imao je priliku da se uveri i lepotu i snagu prirode.
Planine Cer i Gučevo, reka Drina, Banja Koviljača, eko zona sela Tršić, manastir Tronoša deo su lepota Zapadne Srbije, odnosno svih nas.
Selo Tršić osim po tome što je rodno mesto reformatora srpske gramatike Vuka Stefanovića Karadžića, je poslednjih godina postalo posebno i kao eko-etno celina. Očišćena, zelena, pitoma, idilična, sa potočićima, livadama, starim kućama, cvrkutom ptica, Saborištem i okolnom šumom deluje kao neko nestvarno mesto iz bajke. Kao da smo se pomerili negde ka npr. Toskani ili Alpima gde se vodi računa o zdravlju, životnoj sredini i nasleđu.
Iz tog nestvarnog sela moguće je prošetati se šumskim stazama i otići na vidikovac ili ka manastiru Tronoši koji je nastao početkom 14. veka, tačnije 1317. godine.
Manastir se nalazi u gustoj vekovnoj šumi i deluje kao iz neke stare priče. Ako izumemo asfaltni put, daje nagoveštaj kako je to zaista izgledao kada je podignut. Tamo nema ni dometa za mobilne telefone, što bi se danas moglo smatrati za eko-ekskluzivu. Ono čega sigurno ima jeste savršeni med koji pčele prave sa cvetova koji rastu po čistim i zdravim livadama. A tu je i česma sa bistrom i čistom vodom koju je po predanju podigao stari Jug Bogdan pred bitku na Kosovu, 1388. godine.
Kada se od Tronoše krene ka obližnjoj Drini, na putu je Banja Koviljača, u kojoj se već decenijama brine i bori za zdravlje ljudi, a bukvalno odmah iznad je planina Gučevo, još jedan od simbola lozničkog kraja.
Gučevo je mesto vojevanja u Prvom svetskom ratu. Sa njega “puca” i pogled preko Drine ka Semberiji. Izuzetan vidikovac sa pogledom na krivudavu Drinu i zelenilo pruža se kilometrima okolo.
Drina, kao Drina kriva je, brza je, hladna. Moćna reka je osim burne istorije i poznatog marša i mesto vode koja se pije i koja završava svoj put u Savi iz koje voda ide u beogradski vodovod i napaja dva miliona građana.
Sa druge strane Loznice je Cer. Istorijsko mesto za Srbe, kao malo koje drugo. Mesto stradanja i herojstva, ali i ponosa na veliku požrtvovanost u odbrani domovine. Velika pobeda Davida nad Golijatom i događaj oko koga nema dileme u večito podeljenoj Srbiji. Naravno, snažni Cer je zelen, mesto je čistog vazduha, raznolike flore i faune.
Osim turističkih, istorijskih i prirodnih lepota ne treba zaboraviti da je tu izuzetno plodna zemlja. Idealna za razvoj poljoprivrede, a blizina granice sa Bosnom i Hercegovinom blagotvorno deluje na razvoj trgovine.
Potencijali za razvoj kao u malo kom kraju Srbije.
Po definiciji, potencijali otvaraju nova radna mesta, pokreću ekonomiju,donose zaradu …Sve kao u knjizi.
Međutim, ništa od navedenog nije bilo dovoljno da neko stavi prst na čelo. Kao što dovoljan razlog za ozbiljno promišljanje nije ni ugrožavanje zdravlja hiljada ljudi.
Zato, s pravom nije jasno koja je to logika da se umesto razvoja već postojećih privrednih prilika, odluči, za može biti suludu i suicidnu ideju, rizičniju od ruskog ruleta u kojoj bi moglo sve da budu izbirsano, potrovano.
Da se naše zajedničko blago i zdravlje stavi u ruke prljave industrije i kompanije Rio Tinto koja upravo uništila sveti arheološki lokalitet u Australiji star tričavih 46.000 godina i svojim delovanjem izazvalo zdravstvene probleme za 12.000 ljudi koji žive u okolini sada već bivšeg svetilišta!
Zaista je teško ili nemogće razumeti koja osoba sa imalo savesti može da tako nešto pomisli, a kamo li da dozvoli masovno uništavanje.
Da li ćemo zbog toga, ubuduće, kada čujemo taktove “Marša na Drinu” umesto sećanja i ponosa na junake koji su ginuli za parče svoje (čiste) zemlje, osećati žal, bol, tugu jer takve Drine i Cera više neće biti? Ili zašto je Tršić od kolevke pismenosti postao kolevka npr. otrova? I najvažnije od svega navedenog, kako ćemo objasniti našim naslednicima zašto se to dogodilo, šta smo im ostavili u nasleđe i šta smo radili tih dana.
Ma šta uradili sa lozničkim krajem, jedno je izvesno – Drinom će i dalje teći vode, samo pitanje je šta će sa sobom nositi. Život ili smrt?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
