Država u službi u krupnog kapitala

Primera ima dosta, a ovih dana najaktuelniji su Fijat i Goša gde traju štrajkovi radnika, a država odnosno njene institucije rade sve ne bi li, ili ignorisale svoje obaveze ili pomogle poslodavcima da budu u još boljoj/jačoj poziciji u odnosu na poprilično obespravljene radnike.

Krenimo od zvučnijeg Fijata, sudeći po navodima koji su se do sada mogli pročitati u medijima, najsubvencionisanijeg preduzeća u Srbiji, čiji se sadržaj ugovora o pokretanju proizvodnje već skoro 10 godina čuva kao najstroža tajna, iako svi mi dajemo novac za poslovanje ove korporacije.

Radnici ovog giganta među proizvođačima automobila zatražili su povećanje plata, čija bi bruto visina prema zahtevima trebalo da iznosi gotovo 50 hiljada dinara, odnosno kao prosečna neto plata u Srbiji. Radnci su zatražili i poštovanje dogovora o isplati bonusa za efikasnost za prošlu godinu i nadoknade za prevoz za noćni rad, kada ne funkcioniše nikakav oblik javnog prevoza u gradu. Takođe, zatražena je promena organizacije proizvodnje kako bi se eliminisala sve učestalija praksa da radnik, pored svojih, istovremeno završava i proizvodne operacije kolega koji su duže odsutni iz fabrike.

Reklo bi se legitimno i ništa preterano, s obzirom da se radi o izuzetno uspešnoj izvoznoj kompaniji, koja posluje ne samo sa profitom, već je sudeći po dostupnim informacijama 10 godina oslobođena plaćanja poreza i doprinosa za sve zaposlene, zatim poreza na dobit u trajanju od 10 godina od prve godine kada je ostvarena oporeziva dobit, poreza na imovinu, lokalnih taksi… Uslovi koji nam verovatno ni rođena majka ne bi dala.

Međutim, od premijerke pa svih naniže, umesto pravih, konstruktivnih predloga i pozivanja na poštovanje zakona, svako malo čujemo blanko podršku Fijatu (gde je Fijat aboliran od svega, pa i od zakona Srbije) i paraleleno, sve više optužbi i pretnji radnicima.

Premijerka Brnabić je u maniru zastupnika ove korporacije poručila da i bilo kakav kolektivni ugovor nema smisla jer radnici, avaj, i pored toga mogu da štrajkuju i tako upropaste sve, pa i napredak Srbije. Osim što je označila radnike kao krivce za lošu ekonomsku politiku, pokušala je da od njih napravi gotovo razmažene, zakonom zaštićene neradnike i lezileboviće koji samo čekaju najmanju sitnicu pa da krenu u štrajk. Kao da im se u najmanju ruku, plaća vreme provedeno u štrajku.

I dok je pravo na štrajk jedno od Ustavom zajamčenih prava, odbijanje poslodavca da pregovara ne spada u korpus dozvoljenog ponašanja. Pa tako umesto npr. podsećanja obeju strana na prava i obaveze, premijerka Brnabić je izjavila:

„Ali Fijat je glasno i jasno rekao, širom sveta da Fijat ne razgovara sa radnicima dok traje štrajk! Apelujem da danas donesu odluku da prekinu štrajk….“, i za ovo verovatno dobila „standing ovations“ u Fijatu ali i drugim kompanija koje ne bi da primenjuju naše (loše) zakone, već neka svoja interna (još gora) pravila.

Državnički, nema šta.

Samo na papiru levičar, Ivica Dačić je počeo da spinuje, zastrašuje i okrivljuje radnike tvrdeći da bi posledice ovog štrajka bile štetne po celu Srbiju, da bi Fijat mogao da se povuče, a da bi zbog JEDNOG štrajka i svi ostali investitori mogli da odustanu od poslovanja u Srbije. Jednom rečju – potop.

Biće da je tako, možda u nekom Diznilendu… a do tada potpredsednik Vlade Ivica bi mogao da odgovori gde je isplativost seljenja posla u Poljsku gde su plate dva do tri puta veće. Gde je tu logika? Možda je baš u tih 10 godina blanko neplaćanja koje upravo ističu.

Njegovim putem krenuo je i ministar privrede Goran Knežević, kao i predsednik Privredne komore Srbije Marko Čadež, koji su nastavili sa zamenom teza, okrivljujući dve hiljade radnika za mogući odlazak Fijata, očekujući da poverujemo da ova megakompanija zavisi od jednog, za Fijat ipak štrajkića…

Slušajući ove spinere na dobro pozicioniranim radnim mestima, čovek bi pomislio da u Srbiji teku med i mleko, da su poslodavci dobri, plate visoke, a da „bahati“ i „alavi“ radnici samo čekaju i najmanju sitnicu da se pobune.  

Poput „razmaženih“ radnika Goše kojima duguju više od 20 plata i pratećih doprinosa, a nemogućnost da žive od vazduha i lepih misli dovela do samoubistva radnika.

Za to vreme država, odnosno nadležne institucije sve vreme tolerišu već drugu inostranu kompaniju u nepoštovanju zakona i zakidanja osnovnog prava na plaćeni rad.

I tome se ne nazire kraj.

Zbog ovakvog ponašnja vlasti nalazimo se u paradoksalnoj situaciji. Umesto odgovornosti za nečinjenje, laganje, nesposobnost, loše sklapanje poslova i vođenje istih, državni organi rade kao zastupnici interesa koji su neretko suprotni propisima Srbije, promovišući dalju obespravljenost najslabijih, šaljući poruke da ovde zakoni ne važe, a odgovornost ne postoji.

Osim navedenog, koje bi neko nazvao i izdajom, ovakvim vređanjem inteligencije, dostojanstva, čestitosti, ali i elementarnog kućnog vaspitanja, od Srbije kontinuirano prave nesrećeno mesto za život, koje umesto ka napretku, sigurno hrli ka urušavanju i tamnom vilajetu.

A tu nema sreće ni za koga.