„Hvala“ Evropo i nemoj više molim te

Bilo je to one slavne zime 1996/97, kada se posle ratova, hiperinflacije, odnosno pljačke građana i nešto ublaženih sankcija, Srbijom počeo da širi stari duh slobode, duh povratka na mirnodopska razmišljanja, koji nije u vezi sa krvlju, zločinima, kriminalom…

Bila je to zima najvećeg, najvisprenijeg bunta. Bila je to zima za najizdržljivije, najtvrdoglavije, najkreativnije. Bila je to zima u kojoj su mnogi otkrili svoje nove granice – snage, upornosti. Bila je to zima borbe bez obzira na sve.

Povod je bila krađa na izborima, ali razloga je bilo milion.

Režim koji je krao, i koji je svoja nedela želeo da sakrije zloupotrebom institucija i brutalnim nasiljem bio je na velikim mukama da se svakodnevno izbori sa desetinama hiljada ljudi širom Srbije.

Iako su stvari bile jasne 1/1, to nije bilo dovoljno za zapadne demokratije da pruže  pomoć batinanim i pokradenim građanima.

Tek posle par meseci borbe, nekoliko mrtvih, brojnih ranjenih i pretučenih, nakon što se ulicama Srbije prošetalo par miliona ljudi, Zapad je počeo stidljivo da se zanima za dešavanja oko lokalnih izbora iako je pobuna davno prevazišla povod.

Jer, tih dana ili tačnije od 1994. godine Slobodan Milošević je bio faktor stabilnosti i gotovo prijatelj. Isti onaj koji je početkom 90ih bio nazivan balkanskim kasapinom i predstavljan kao fundamentalno zlo. Isti onaj koji je već godinu dana kasnije ponovo stavljen „na led“ zbog Kosova, da bi sve kulminiralo 1999. – bombardovanjem i ulaskom NATO trupa na Kosovo.

Ovih dana/godina ponovo smo u sličnoj situaciji. Doduše na ulici nisu svakodnevno hiljade ljudi, ali igra „pravimo se ludi“ traje već godinama.

Ovog puta nema rata, još uvek nema sankcija, ali pomenutog ludila ima, a posledice ćemo ponovo da snosimo mi građani, i država tj. ako od nje nešto ostane.

Za razliku od 90ih, ovog puta faktor stabilnosti je predsednik Aleksandar Vučić (u ono vreme zloglasni ministar informisanja), koji za sada, kako stvari stoje radi ono što se očekuje od njega, a to je sprovođenje kosovskog dijaloga, ma šta on značio.

Interes EU je toliki da kao da ni jedno dešavanje u Srbiji nije važno, niti zaslužuje da se stavi pod lupu onih koji ipak imaju jak uticaj na događanja u Srbiji.

Brutalno uništavanje institucija, na koje atakuju nekompetentni i neobrazovani kadrovi sve više dobija na zamahu. Dok institucije padaju, svedoci smo diktata podobnosti i bahatluka, ostavljajući većini građana samo beznađe i apatiju.

Verbalno i neretko fizičko nasilje lokalnih čelnika koji se ponašaju poput feudalaca postalo je uobičajeno u Srbiji 21. veka, kao što je i pretvaranje tajne službe – Bezbednosno informativne agencije (BIA) u gotovo privatnu oružano-obaveštajnu formaciju, ustrojenu na apsolutistički način.

Paket kermičara, švercera, plagijatora, manipulatora i nekvalifikovanih tzv. eksperata.

Vladavina prava, jedna od osnova države postaje sve više floskula i prošlo vreme, dok se prezent ogleda u nasilju bilo ono pravno, urbanističko, bezbednosno, organizaciono poput Savamale, Goše, helikoptera, zdravstvenih knjižica, laži ministra vojnog, falsifikovanh diploma…

Kombinacija od koje se diže kosa na glavi i unosi nemir u srce i glave građana. Međutim, ta kombinacija kao da ne postoji za zvaničnike EU, koji nojevski reaguju i preskaču činjenice koje bi naružile projektovanu ali i lažnu sliku sveta u kome živimo.

Tvrdeći da je bezbednost, ma šta ona konkretno značila jedino važna, EU kao i pre 20 godina pokazuje da je suštinski ne zanima građenje društva na proklamovanim vrednostima ove zajednice. I to istim onim vrednostima zbog kojih su neretko znali da nam „zalupe vrata“, „natrljaju nos“, uvedu sankcije….

Pokazuje tako EU da je ne zanima šta će ostati posle još jedne najezde skakavaca. Paradoksalno, pokazuje i da je baš briga za onaj deo društva koji je delio proklamovane evropske vrednosti, a pokazuje i elementarno neznanje o zakonu akcije i reakcije. Ili rečeno na engleskom „What goes around, comes around“ koje se izvesno već dešava, bilo da su u pitanju bombaški napadi širom Kontinenta učinjeni od strane građana EU, ili diktatura, ksenofobija i šovinizam koji sve više cvetaju u zemljama poput Mađarske, Poljske, Češke, Slovačke, Danske…

Bolno, kratkovido, a i kontraproduktivno kako za nas, tako i za države koje su u „evropskom raju“, jer se na ovaj način pravi osnova za još više potencijalnih sukoba širom Kontinenta.

Kome je to u interesu, nije mi jasno, ali ako bi moglo da se prekine bio bih veoma zahvalan.

U suprotnom, postavlja se pitanje koja je razlika između npr. EU i drugih, nedemokratskih interesdžija širom sveta, jer se u svakom od scenarija, nama, običnim građanima ne piše dobro.