Isuviše političke korektnosti bi nas moglo ubiti

Decenije truda da se jezik isčisti od tzv. neprijatnih reči ili posledičnih asocijacija nije doneo blagostanje, pravdu, smanjenje tenzija među različitima.

Naprotiv, ovaj izraz postao je opšte mesto za jalovost, političko licemerstvo ali i prikriveni rasizam koji povremeno postane izuzetno vidljiv.

Takav primer videli smo nedavno u gradu Šarlotsvilu na jugu SAD. Zemlja koja sebe voli da naziva liderom slobodnog sveta i demokratije je mesto gde su se nekažnjeno vijorile nacističke zastave, KKK kapuljače, uzivikvale neskrivene rasističke parole.

Smrt jedne demonstrantkinje je samo logična i realno očekivana posledica takvog scenarija, a svoj udeo je uzeo i predsednik zemlje odbranom desnih (anticivilizacijskih) ekstremista.

Mene je Šarlotvilska tuga naganla da još jednom razmislim o besmislu podvedenim pod politička korektnost.

Pogađate, upravo u SAD je izraz politička koreknost dobio na zamahu tokom sedamdesetih godina prošlog veka, a prema nekim izvorima prvi put je ovu sintagmu javno napisala novinarka Njujork tajmsa Elinor Landžer 1984. godine.

Po definiciji “The American Heritage Dictionary of the English Language” politička korektnost predstavlja izbegavanje izraza ili postupaka koji mogu izgledati kao da njima hoće da se izopšte, marginalizuju ili uvrede ljudi koji su socijalno ugroženi ili diskriminisani.

No, hajde da vidimo da li je baš tako.

Već par decenija u SAD-u se insistira na izrazima poput Afroamerikanac, Hispano/Latinoamerikanac ili “Asiaamerican” kako bi se navodno podcrtalo njihovo poreklo i izbeglo pežorativno tumačenje njihovog porekla odnosno boje kože. I to je službeno tako.

Čini se, da stalno isticanje porekla baš nameće tu temu, iako su mnogi od pomenutih već 200, 300, 400 godina nastanjeni u SAD. Takođe, ne treba zaboraviti da smo svi u nekom momentu iz Afrike se raširili po svetu.

Istovremeno za njihove sugrađane bele boje kože ili poreklom iz Evrope ne postoji sličan izraz.

Kao što svi znaju, ne postoje Evroamerikanaci. Oni se valjda podrazumevaju da su Amerikanci, dok su starosedeoci poznati kao Indijanci takođe dobili svoj prefiks “native”, ostavljajući tako samo belim Evropljanima ekskluzivno pravo na rabljenje reči Amerikanac.

Tako je postalo nekorektno ili rasistički nazvati crnog čoveka crncem, ili žutog čoveka žutim, dok za belog čoveka to ne važi. Šta više, za razliku do ostalih boja, u SAD je ok reći beli Amerikanac. Neko bi rekao prikrivena, a možda i neprikrivena segregacija.

Neprihvatljivo je izgovarati i neke objektivne karakteristike određenih grupacija homo sapiensa poput kosih očiju, spleta mišića, isticanje snage, maljavosti….

Nedavno je deo javnosti na momente besprizorno napao odbojkašice Srbije jer su posle velikog uspeha i plasmana na Svetsko prvenstvo u Japanu napravile fotografiju na kojoj su zakosile oči.

I dalje mi nije jasno zašto je to uvreda, jer za mene ne postoji pravi i nepravi oblik očiju. Znam samo da mi se kose veoma sviđaju i da pored sveg truda nisam uspeo da dobijem objašnjenje zašto je tako nešto izuzetno uvredljivo kada dolazi od npr. građana Srbije. A i inače.

Slično je i kada se istaknu neke objektivne karakteristike crnih ljudi – a to su brzina, ritmičnost, skočnost, refleksi, izdržljivost i neretko širi nos. Iako znamo da nisu svi crni ljudi atlete, činjenica je da je splet mišića u njihovom slučaju po pravilu savršeniji nego kod belih, žutih, crvenih. Kao što je činjenica da su beli ljudi po pravilu dlakaviji od žutih kolega.

I to je fakat, kao što je fakat da niko ne vredi više ili manje zbog toga. Niti bi trebalo da neko vredi više ako ima npr. bolji vid, veći biceps, manji nos ili zategnutiju zadnjicu. Ili zašto umesto umesto ćelav (bold) bi trebalo da govorimo siromašan kosom, ili u nepovoljnom položaju sa kosom (disadvantaged). Zvuči birokratski, kompleksaški, gotovo kao osveta loših đaka zdravom razumu.

I tako, dok se mi već decenijama igramo političke korektnosti, realne stvari koje guramo pod tepih počinju da nas sapliću.

Bilo da se radi o naci skotovima i rasistima iz SAD, sve ekstremnije netolerancije u Evropi prema Arapima i ostalim ljudima sa Bliskog i Srednjeg Istoka.

Rezultat te i takve borbe za ravnopravnost jeste i činjenica da je većinu terorističkih napada u Evropi izvelo domaće stanovništvo. Građani EU. Tačnije druga ili treća generacija doseljenika koji i pored proklamovane jednakosti i sveprisutne političke korektnosti, su decenijama ostali na marginama društva. Postali su “autsajderi” bez prave prilike i idealna meta za bolesne radikalne ideje, u ovom slučaju džihadista.

Ali to valjda može biti normalno kada je “prva zemlja slobodnog sveta” do pre 50 godina primenjivala segregacijske zakone i nalazi se u permanentnim ratovima, dok Evropa koja nešto manje ratuje, sve više podseća na mračni, nesložni i ratom ispijeni mračni srednji vek.

Rečeno narodnom poslovicom “Selo gori, a baba se češlja”. Nadajmo se da se baba neće prečešljati, jer se učinjene vekovne nepravde i nečista savest (belog čoveka) ne mogu izbrisati rečnikom (opet belog čoveka) već suštinskim delima.

[youtube https://www.youtube.com/watch?v=z6JCCayPG7k?ecver=1]