Ja sam mislio na Berlin

Takvih primera ima naročito kada je u pitanju lukrativno građevinsko zemljište, pogotovo u centru grada.

Poput novosazidane monstrum zgrade na nekadašnjoj okretnici trolejbusa kod Kalemegdana, brojne višespratnice u uskim vračarskim ulicama nastale na mestu malih kuća, zbog čega tamo sunca gotovo više i nema ili sada već novi prst (srednji?) u oko kada se pogleda ka Savamali pod zvučnim imenom Beograd na vodi.

Svi oni pokazuju odsustvo estetike, osećaj za urbanizam i nadasve nezainteresovanost i netolerantnost prema građanima u čije ime vladaju i njihovim potrebama za kvalitetnim zajedničkim/javnim prostorom.

Kako je pozivanje na Nemačku i nemački sistem postalo opšte mesto i nešto što je prema rečima vladajućih, rol model, naveo bih tri primera o tome kako se u Berlinu komunicira sa građanima i rešavaju urbanističke zamisli.

Prvi primer je aerodrom Tempelhof koji je bio važan most između Zapadnog Berlina i Zapadne Nemačke tokom hladnog rata. Kada je 2007. godine doneta odluka da se aerodrom zatvori, građani koji su bili protiv ove odluke organizovali su referendum, ali on zbog male izlaznosti nije uspeo. Tako je godinu dana kasnije Tempelhof zvanično zatvoren, a umesto aerodroma otvoren je park na kome su organizovane brojne manifestacije. Od piknika, raznih sajmova, koncerata, pa do kajt surfinga i auto trka.

Ipak, godine 2014. stigao je predlog da se na mestu aerodroma izgrade, pogodićete, visoke poslovne zgrade. Međutim, da nečija namera nije jača od zakona i građana, pokazalo se na referendumu na kome su stanovnici Berlina sa ogromnom većinom odbacili ponuđeni predlog. Tempelehof je nastavio da bude park, a građani Berlina nisu optuženi da su protiv napretka, civilizacije i sveopšteg boljitka.

Tako je i danas, s tim što su od septembra 2015. godine, aerodromske hale postale smeštaj za 1.200 izbeglica sa Bliskog Istoka. I niko se nije pobunio, a njihovo prisustvo nije se odrazilo na posetu Berlinaca parku.  

Nešto severenije od Templehofa nalazi se rečica Panke. Bilo je to mesto gde se decenijama slivao industrijski otpad zbog čega je nosio nadimak Smrdljivi Panke (Stinkepanke). Jedan deo rečice je čak zatrpan da bi se omogućila izgradnja stambenih blokova. Ipak, pre nekih 30 godina teška industrija se polako izmestila iz centra Berlina, a za razliku od Savamale odlazak fabrika nije pratio dolazak bagera i kranova za kule i nebodere, već je označio početak revitalizacije prirode. Napravljen je zeleni pojas i mesto za uživanje kako ljudi, tako i naseljenih životinja poput labudova, pataka, zečeva….

Najsvežiji primer iz Berlina zove se Holcmarkt (Holzemarkt). Ovaj potez između Istočne železničke stanice (Ost Banhof) i reke Špreje (Spree) od 12 hiljada kvadratnih metara planiran je da bude još jedan spomenik investitorskog urbanizma, sa velikim, poslovnim, čelik – staklo zgradama. Na sreću Berlinaca ovaj projekat je doživeo kolaps, a vlasti su umesto možda očekivanog nastavka traženja investitora/partnera, odlučile da ovom delu reci dodele drugu namenu i to za znatno manje novca.

Tako sada, umesto betona i čelika na sunčanim obalama reke Špreje obitavaju ljudi, koji uživaju u mogućnosti da sede pored reke, pijuckaju omiljenu kafu, druže se ili ručaju za (čak i za Beograd) povoljnih šest evra po glavi. Osim navedenih povoljnosti, posebnost ovog ekonomskog modela je u sinergiji raznih poslova koji obitavaju na Holcmarktu.

„Nismo želeli da razvijamo tržišnu ekonomiju u kome će jedini cilj biti prodaja što više proizvoda za što manje para, već da napravimo sinergiju. Ako nekome ne ide posao, onda su tu drugi da pomognu i poguraju”, kaže Juval Dieziger, vlasnik legendarnog kluba Bar 25 koji je posle zatvaranja 2010. godine oživeo baš na  Holcmarktu.

Kako kažu ideja ovog projekta je da se pokaže kako grad može da raste i da se razvija, a da pri tome ne mora da izgubi svoju dušu i prepoznatljivi šmek.

Za sada im dobro ide. Holcmarkt je mesto na kome vole da budu i lokalci i brojni turisti, pokazujući da ako gramzivost nije jedina opcija, posao se može razvijati uspešno i na zadovoljstvo svih. I grada, i građana, i cene stanova u okolini ali i prihodne strane u budžetu.   

Samo je potrebno da se vlast umesto ponašanja kao “bogom danom”, osluškuje i poštuje šta misle oni koji su ih izabrali, pokaže malo hrabrosti, podrške i inovativnosti kada je u pitanju biznis model.

I Holcmarkt ili nešto slično bi mogao da nikne na nekoj od obala Save i Dunava uz blagotvoran uticaj na turističku ponudu, prepoznatljivost i ekonomiju.