Mihailović, Nedić, Kalabić…Prezimena su osoba koje su rehabiltovane ili su na putu da to budu, iako su u narodu i istoriji poznatiji kao ratni zločinci i saradnici okupatora. Što bi se u Norveškoj reklo,kvislinzi.
Ovakav salto mortale vrednosti i odnosa prema istini uzima dosta maha, a kako je krenulo možda će na red da dođu i još opakiji i monstruozniji zlikovci poput srpskog naciste Dimitrija Ljotića ili šefa srpske tajne policije i upravnika Beograda tokom okupacije Dragana Dragija Jovanovića.
I dok sile zla i mraka sve češće postaju formalno-pravno neosuđivani, postavlja se pitanje da li će i kada doći vreme za rehabilitaciju onih koji su nas uz pomoć Sovjetskog Saveza i saveznika oslobodili. A mnogi od njh i poginuli.
Upravo oni koji su od 1941. do 1945.zadavali najviše muka okupatoru i posle civila podneli najveće žrtve.
Naravno, ne mislim na pravnu rehabilitaciju jer o njoj nema dilema, već na manir zaborava, potcenjivanja, stavljanja pod tepih, negiranja…
Bilo da se radi o ulicama, udžbenicima, obrazovnim programima, medijima, državnim praznicima, obeležavanjima godišnjica, svečanim akademijama, polaganjima venaca, tekstovima, videima….Jer, tih ljudi jednostavno nema u javnoj sferi već duže vreme. Zaboravljeni od većine, i dolazeći u situaciju da se neretko veličaju zlikovci, dok se istinski heroji i pravi uzori zaboravljaju.
Iako je svetlih primera dosta.
Tako je sa lica zemlje i sećanja gotovo pa nestao legendarni partizanski borac i simbol otpora nacizmu u celom svetu Stjepan Stevo Filipović.
Ovaj heroj, rodom iz Opuzena u Hrvatskoj koji je dobar deo života proveo u Srbiji, je hrabro na vešalima sa uzdignutim rukama održao buntovnički govor zbog koga su ga obesili 15 minuta ranije. A zbog prkosnog držanja Stjepana Filipovića na gubilištu, nemačke okupacione vlasti su ubrzo donele naredbu da se odustane od daljih javnih vešanja na tlu Srbije. Nekada je Stevo imao i svoju školu u Beogradu…
Foto: Stjepan Stevo Filipović – Wikipedia
Nije na odmet primetiti da na fotografiji koja je inače u prirodnoj veličini izložena u zgradi Ujedinjenih nacija u Njujorku, iza hrabrog Stjepana stoje žandarmi u službi Milana Nedića. Naravno, u društvu nemačkih oficira.I da dodamo, da su hrabrog Stjepana u zasedi uhvatili četnici.
Njegov brat Šimun je streljankrvavog oktobarskog dana 1941. u Šumaricama, a drugi brat je nastradao na Zelengori 1943. godine.
Foto: Ulična tabla: Milan Nešić, Radio Slobodna Evropa
Ivo Lola Ribar. Heroj koji je sa 27 godina nastradao i ušao u legendu. Ovaj izuzetan čovek je poticao iz ugledne i obrazovane porodice, školovao se u inostranstvu, ali je pravni fakultet završio u Beogradu. Bez obzira na društvenu klasu kojoj je pripadao Ivo Lola je ostao trajno opredeljen da bude na strani ugnjetavanih, slabih. Organizovao je štrajkove, podučavao, uređivao novine, bio hapšen i zatvaran, ali nikada slomljen.Jednostavno, bio je simbol pozitivnih vrednosti poput slobode, jednakosti. Od početka rata je bio na prvoj liniji baš kao i njegov saborac i vršnjak Stjepan Stevo Filipović, a osim okupljanja što više ljudi u narodnooslobodilački pokret bez obzira da li se radi o komunistima ili ne, Lola je ostao zapamćen i kao romantik očemu svedoči pismo svojoj verenici Slobodi Trajković. Sve u svemu, jedna „filmska priča“.
A filmska priča koju bi mnogi pokreti otpora voleli da imaju, jeste Desant na Drvar, čija se godišnjica obeležava ovih dana.
Ono što se desilo tih majskih dana mogao bi da bude idealan scenario za filmsa velikim potencijalom za uspeh na blagajnama.
Ova ofanziva je zbog tvrdoglavosti progonjenih i uverenja u sopstvenu sigurnost, lako mogal da se završi uspehom Nemaca, ali kao u pravom filmskom scenariju, glavni junaci su uspeli da izbegnu najgore u poslednjem trenutku.
Operacija šifrofanog naziva „Konjički skok“ (nem. Rösselsprung, Reselšprung) je sprovođena sa ciljem je da se zarobi Josip Broz Tito i eliminiše vođstvo partizanskog pokreta u Jugoslaviji, čime bi se možda naneo i presudan udarac partizanima.
Inspirator i organizator ovog desanta se već nekoliko puta našao u filmu, a radi se o Otu Skorceniju koji nije želeo da učestvuje u sprovođenjuakcije. Skorceni nije bio bilo ko. Reč je o čoveku koji je istoriji ostao zapamćen kao oficir koji je komandovao akcijom oslobađanja svrgnutog italijanskog diktatora Benita Musolinija, akcijom kidnapovanja sina kvislinga Mikloša Hortija u Mađarskoj, kao i po organizaciji jedne od najznačajnijih baza SS organizacije ODESSA u Frankovoj Španiji.
Treba dodati da je sa partizanima boravila još jedna meta napada,sin Vinstona Čerliča, Randolf. Upravo Britanci su kako stvari stoje, poslali presudnu dojavu partizanima, ali je Tito pobegao sa Glamočkog polja ka Bariju u Italiji u sovjetskom avionu jer nije verovao Ujedinjenom kraljevstvu u punoj meri. Ne treba zaboraviti ni krvavu osvetulokalnim civilimanakon bekstva….
Borba, avantura, špijuni, slavne ličnosti, veliki ulozi, nepoverenje saveznika garantuje dramatičnu priču, koja jekod nas ali i u dobrom delu Jugoslavije zaboravljena. Budite sigurni da u mnogim zemljama bi se itekako ponosili bez obzira da li su u pitanju komunisti, rojalisti ili već neki treći….
Svetlih primera dakle ima i tragično je što pomenuti što sve više nestaju iz vidokruga i to zarad onih čija dela su pre za stid nego rehabilitaciju. A onda zašto ne i Pavelić ili Artuković, dok bi Alojzije Stepinac u sa takvim merilima vrednosti sigurno bio sveti i bezgrešni.
Samo ne budimo tada iznenađeni i uvređeni, jer je to u stvari ista priča.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
