Koje će boje biti američka revolucija

Jedna od takvih se dogodila novembra prošle godine kada su državljani SAD, protivno kvotama na kladionicama, istraživanjima i pisanju medija, za predsednika izabrali Donalda Trampa i bez dileme otvorili novo poglavlje u istoriji ove velike zemlje, a posledično i ostataka planete.

Ovih dana Amerika se nalazi pred velikim nedoumicama kako će izgledati u budućnosti, ali jasno je da stvari neće biti iste i da će biti više učesnika u političkoj borbi nego što je to bio slučaj u klasičom dvopratijskom sistemu na koji smo navikli.

Pa da vidimo o kome se radi, a krenimo od novog predsednika SAD.

U moru neizvesnosti, ipak se može računati na nešto, a to je da će na udaru biti neka od do sada podrazumevanih prava i sloboda, a promene se očekuju i u ekonomskim modelima.

Uostalom, cela Trampova pojava i vrednosti mogu se svrstati pod pojam rekacija, odnosno konzervativizam.

To je postalo izvesno već posle prvih odluka. Prvo su se SAD povukle iz transatlatnskog sporazuma, čime su bez borbe prepustili Kini liderstvo na globalnom tržištu, najavljujući protekcionizam za američke firme. Ova odluka je imala i najbolji prijem širom planete brojnih građana koji su skeptični prema izazovima globalizovane ekonomije.

Onda je usledilo je nešto mnogo drastičnije, Tramp je doneo ukaz o zabrani ulaska u SAD građanima iz sedam zemalja s većinskim muslimanskim stanovništvom, dok je priča o gradnji hiljada kilometara zida prema Meksiku sve glasnija i retko ko će se iznenaditi novom barijerom u srcu „slobodnog sveta“, dok će izvesno je, najljući biti milioni Meksikanaca sa obe strane granice.

Posle Meksikanaca sledio je udar na trudne žene odnosno zdravstvene radnike, pošto je zabranio međunarodnim zdravstvenim organizacijama da pružaju usluge abortusa ili da daju informacije o tome, ukoliko primaju sredstva iz američkih državnih fondova.

Ipak, među sumornim vestima deo planete raduje i najava da bi odnosi između dve supersile SAD i Rusje mogli da se poboljšaju, što bi moglo dosta da znači na globalnom nivou. Ili za početak u Siriji, a možda i u Ukrajini.

Da će se stvari nastaviti u pravcu ograničavanja do sada podrazumevanih prava i sloboda, uz povećanje nekih drugih sloboda poput nošenja i upotreba vatrenog oružja, jasno je svakom ko pogleda sastav kabineta. Red članova zaljubljenih u oružje i pripadnika NRA, red kreacionista, red rijaliti zvezda…

Kontra Trampu i njegovim biračima će biti i doskorašnje političke elite, bilo da se radi o demokratama ili republikancima, čije su verzije neoliberalnog društva doživele užasan krah i izazvale veliko osiromašenje i smanjivanje srednje klase, „garanta stabilnosti“ svake države. Njima na dušu idu i ratovi koji su širom sveta vođeni u ime „demokratije“, ali i nemogućnost da efikasnije ublaži efekte ekonomske krize iz 2008. godine.

Ipak, pitanje je da li će pristup „sve po starom“ i pored histeričnih nastupa, naći dovoljno veliku podršku, jer je u međuvremenu stasala i nova generacija nezadovoljnika, najćešće liberalnih nazora koji ne cene Trampove vrednosti, ali blago rećeno, ne cene ni reprezente poput Hilari Klinton.

Radi se o razočarnim ljudima koji su prepoznali da je establišment sa koje god strane dolazio, gazio preko proklamovanih vrednosti, izneverio poverenje i neretko zloputrebljavao prava. Bilo da se radi o „izvozu demokratije“ u Libiju, Siriju, Avganistan, Irak, Kosovo ili prioritetima u ekonomskoj krizi kada je bilo važnije sačuvati likvidnost vinovnika krize – banaka, nego dostojanstven život običnog čoveka….

Tako se politički sistem SAD polako kreće od dvopartijske mašinerije gotovo istih, ka nečemu novom, što može da donese napredak i blagostanje, ali isto tako i užas.

Kako stvari stoje, može se dogoditi da Trampov dolazak na vlast donese blagu relaksaciju kada su u pitanju svetska žarišta rata i patnje, ali i da s druge strane njegov mandat bude kao udarac maljem u glavu za liberalnije građane SAD, odnosno vrednosti kojima se Amerika dičila.

Opcija ima na pretek. Izvesno je da nas očekuje dosta turbulencija i trenutno nezamislivih savezništava, a vreme će sigurno pokazati koji put će pobediti i kuda će krenuti nekada najveća demokratija na svetu.

Rečnikom kladionice, u igri su sva tri znaka.

KOLUMNA PLUS

Zid kao alibi

Rušenje i izmeštanje zida u severnoj Kosovskoj Mitrovici privuklo je pažnju kao malo koje slično rušenje u poslednje vreme. Sigurno ne kao rušenje berlinskog zida, ali shodno gabaritu može se reći da se visoko kotira.

Rušenje zida je ne samo bilo na naslovnicama medija u Srbiji, pozdravili su ga i zvaničnici Prištine, a o tome su se u superlativima najviše izjašnjavali visoki zvaničnici EU.

Pohvale za Beograd i Prištinu nisu se štedele.

Visoka predstavnica EU Federika Mogerini, je rekla da će primena dogovorenog doprineti slobodi kretanja, direktnim kontaktima među ljudima i, konačno, pomirenju.

Pominjano je čak i otvaranja novih poglavlja u pregovorima, i šta sve ne…

Mogerinijeva nije bila jedina, a po količini optimizma čovek bi posle ovog pomislio da će rušenjem zida u Mitrovici u dijalogu Albanaca i Srba početi da teku med i mleko.

A zašto?

Zato što će zid biti pomeren za dva metra?

Osim nešto manje visine, ono što se zaista menja jeste mogućnost prelaska automobila preko mosta, naravno kada se prethodno uklone mobilni čelični stubići.

Ne znam za EU, Beograd i Prištinu, ali meni ni izbliza ne deluje da je otvaranje jednog prelaza nekakav ogroman napredak. Ni gestom, ni suštinom.

Pre deluje kao izgovor za neuspeh EU u pregovorima neiskrenih učesnika. Neuspeh koji traje već godinama i gde je jasno da će jedino rešenje biti neko nametnunto.

A od svega se može napraviti događaj, samo potrebna je i neka suština.