Mera patriotizma

Ipak, te oblasti po definiciji osim zastave, grba i teritorije po definiciji obuhvataju i kulturu i zdravstvo i privredu i ljudska prava svih koji žive u domovini.

No, iako u Srbiji imamo inflaciju patriotizma već decenijama, kada se pogledaju rezultati, dolazimo do obrnute proporcije.

Tako, primera radi, kada se priča o stepenu reciklaže đubreta, nas nema u vrhu. Slično je i kad je u pitanju efikasnost sudstva.

Sa druge strane kada je u pitanju odlazak npr. medicinskog osoblja iz inostranstvo, tu nažalost držimo visoko mesto. Ovo su neki od primera gde bi trebalo pokazati patriotizam pameću i delanjem, a ne udaranjem u grudi i vikom.

Odlazak medicinskih kadrova u inostranstvo nije ekskluzivno „srpska“ stvar. Problem sa odlivom kadrova imaju i naše komšije pogotovo oni koji su članovi EU, što će reći da su pravi problemi tek pred nama. Ova situacija izazvana globalizacijom, već sada preti da desetkuje medicinski kadar, a svi znamo da zdravlje nema cenu.

Ne treba biti ekonomski mag pa shvatiti da je potrebno malo više pažnje kako bi lekari i slični ostali u zemlji.

Ljudima koji su potpisali Hipokratovu zakletvu, šta god pričali o njima, novac po pravilu nije prvi motivator. Takođe, lako je zaključiti da brojni lekari, sestre i tehničarii ne zamišljaju kao idealan život bivostvovanje u polarnim bespućima Norvšeke i Švedske ili po selima u Austriji.

Međutim, lekari i pored toga odlaze da se ne vrate, jer se ipak u tim v…ebinama osećaju poštovaniji nego kod kuće i sa realnim izgledima da dostojanstvenije žive, ali i usavršavaju se.

Zašto se onda ne bi napravio napor i učinilo nešto kako bi se deo tih ljudi zadržao. Uključujući subvencionisanje.

Ne znam zašto, ali ovi obrazovani ljudi nikako da došu među one podržane od države. U zemlji gde se daje i po 10 hiljada evra za manuelno radno mesto, nije potrebno biti genije pa zamisliti kako bi izgledalo da pomenuti medicinari dobiju trećinu pomenute sume na godišnjem nivou.

Ili da trećina odlazi na edukaciju i usvavršavanje.

Ili da umesto u deo već godinama propalih Javnih preduzeća uloži novac u nešto što bi u perspektivi bilo daleko isplativije.

I ne samo u slučaju medicinara, već i obrazovanja, jer iako subvencije nekome mogu da deluju kao relikt mnogima omraženog socijalizma (to je onaj period kada smo imali besplatnu i daleko kvalitetniju zdravstvenu zaštitu i obrazovanje), ali izdvajanje u ove oblasti po svim varijantama kapitalističkog uređenja donosi blagostanje. Bez dileme. I to se već decenijama sprovodi u nekim država, čak i onima koje se ne mogu pohvaliti jakom demokratijom.

A zašto tako nešto ne uraditi i sa drugim oblastima, gde naše znanje može da veže profitabilne biznise u Srbiji poput IT i industrije video igrica koje je jedno od najbrže rastućih…

Umesto toga, mi smo stigli dotle da tek uz pomoć subvencija preuzimamo poslove na kol centrima od Indijaca.

Magično.

Uz dužno poštovanje za svaku delatnost.

Ali zato magovi koji su vladali i vladaju Srbiji već dugi niz godina nisu uspeli da od reciklaže naprave isplativu industriju, a zemlju učine manje zagađenom.

Šta više, dok su u Švedskoj stigli do maksimalne reciklaže, u Srbiji kada se govori optimstički, taj iznos je maksimalno 15 odsto, dok je procenat paradoksa na ovu temu mnogo veći.

Zasluge za to pripadaju našim, po pravilu, patriotima. Onima koji najčešće kažu da je to skupa rabota, što jeste tačno, a prećutkuju da je iskorišćenost trenutnih kapaciteta do 60 odsto, pošto se đubre izvozi!

Nepremostiva prepreka za ovdašnje stratege i planere je i način prikupljanja smeća! Pitanje koje je na niovu lake matematike.

O efektima novih radnih mesta i još važnijem, zdravijem okruženju sa zdravim i radnosposobnim ljudima ne treba puno trošiti reči. Samo valja navesti da se potencijal ove industrije kreće između 200 i 300 hiljada radnih mesta ljudi, a zdravlje kao što znamo nema cenu.

Ali, do tada treba se zapitati kako je moguće da se u Srbiji pored akumulacionog jezera nedozvoljeno grade vikendice, a da zatim ti isti ljudi zagađjuju izvore vode koje i sami koriste. Ili da se seku drva i grade vikendice na zaštićenim obalama reka čime se ugrožavaju naselja od posledica poplava, poput novobeogradskih blokova.

Tako stižemo do sprovođenja odredbi, standarda i zakona, gde bi građani trebalo da se osećaju ravnopravnim.

I kada rešavaju razne pravosudne probleme ali i kada žele da pokrenu svoj biznis, što je valjda mantra svake vlasti.

Umesto toga, na delu je neretko zloputreba ili silovanje prava, što građanima dodatno gadi i samu pomisao na državni aparat. Navedni primeri su samo deo onoga šta je moguće promeniti i poboljšati ako se pravilno postave prioriteti.

Ima takvih opcija još dosta, ali i sa pomenutim delićem građani bi se osećali bolje i zdravije, umesto da budu trovani demagoškim patriotizmom, koji u svojoj izvedbi je sve samo ne ono što je po definiciji.