Moja zemlja Reva

Za Revu sam prvi put čuo kao klinac. Tačnije MZ (mesnu zajednicu) Reva, pročitao sam na tabli gradskog prevoza, kao krajnje odredište gradskog autobusa sa brojem 108. Znao sam da je to negde preko mosta (Pančevačkog) i formacijski sam ga smestio uz Borču, Krnjaču, Padinsku Skelu, Ovču, Besni Fok…

Međutim, za Revu se skreće desno posle mosta, a za ostala naselja levo. Osim toga, 108ca je išla najređe, gužve takođe nije bilo često, što je bio raritet 90ih, a za razliku od ostalih prekodunavskih naselja nisam, kao ni moji prijatelji, poznavao nekog iz MZ Reve.

I tako, s godinama Reva je postala neko mesto za koje znaš da postoji, ali nije najjasnije gde je i o čemu se tu radi. Nešto daleko i nejasno.

Ipak, kasnije je postalo jasno da je to mesto pored bare koju sam lepo mogao da vidim sa brda na desnoj obali Dunava. Mesto netaknute prirode, mala džungla u gradu, a da nije betonska, mesto gde se još mogu naći ugrožene životinjske vrste, mesto gde se proizvodi vazduh i mesto gde je odigrana prva velika bitka od podizanja ekološkog ustanka aprila 2021.

Bitka, koja, kako to neretko biva u ustancima je vođena malim sredstvima, ali punim srcem, što je bilo dovoljno za prvu pobedu.

Pobedila je volja, spremnost da se istraje, da se bude tu, da se talasa, da se čuje što dalje. Pobedili su obični ljudi  kojima je zdrava životna sredina važna, a u pobedi su učestvovale najmanje dve javne ličnosti/glumice, čije kolege su iz godine i godinu su sve više u ilegali kada su u pitanju javna istupanja ili javni interesi.

Pobeda koja znači spas prirodnog rezervata nadomak centra Beograda, spas od 100 tona šutem dnevno koji su pretili da staništa biljnog i životinjskog sveta zamene industrijskim otpadom. Domovina se se ovog puta kao u pesmi Ljubivoja Ršumovića branila lepotom, čašću, znanjem i lepim vaspitanjem.

Pobeda u jednoj bitki ne znači i dobijeni rat, jer treba videti gde će svi ti kamioni da budu istovarivani. Jako je važno da se pokušaj uništavanja Reve ne završi uništavanjem nečeg sličnog.

Neprijatelj ne spava

Da „neprijatelj“ ne spava jasno je ovih dana. Samo koji kilometar dalje, bukvalno s druge strane Dunava velika količina ribe otrovana je hemikalijama u rukavcu kod naselja Višnjičke Banje, nekih 6-7 kilometara od centra Beograda.

Odgovornost niko nije preuzeo, a svoj posao za sada ne rade ni nadležne službe, tako da je još uvek nepoznato ko je odlučio da ispušta otrovne materije u reku i pobije životinjski svet. Još jedan nekažnjeni zločin sličan onome kada je došlo do ispuštanja toksičnih materija kod Ade Ciganlije.

Dobra vest

Ipak, da dizanje svesti o važnosti zdrave životne sredine za zdravlje, ali i ekonomiju daje rezultate, pokazuje i namera da se zaustavi izgradnja Termolektrane Kolubare B, odnosno još jednog ogromnog zagađivača vazduha.

Odluka je obrazložena potrebom da se napravi plan kako će se i šta će se raditi po tom pitanju u narednh 20-30 godina. Sudeći po tome kakav je odnos vlasti prema životnoj sredini ova izjava ministarke rudarstva i energetike Zorane Mihajlović je gotovo pa iznenađenje.

Nadam se da će u tom planu, po istom aršinu biti razmatrani i ostali veliki zagađivači, ali i oni potencijalni, poput Rio Tinta, dokazanog velikog zagađivača prirode, ali i uništitelja kulturnog nasleđa, koji bi da od Loznice i okoline, kao stoje stvari, napravi toksično mesto za vađenje rude jadarit.

Divna vest o Kolubari izazvala je i protest radnika zaposlenih u rudniku. Iako razlog okupljanja nije najjasniji pošto zaustavljanje izgradnje nije povlačilo druge mere poput otpuštanja, izvesno je da u vlasti postoje dve struje i više razičitih interesa kako se baviti ovim pitanjem.

Izvesno je i da prelazak na zelenu energiju košta, ali i da dosta donosi. Osim interesa, kada je u Srbija u pitanju treba da se razvija i svest.

Strah vlasti

Ono što je izvesno jeste da smo u kratkom periodu bili svedoci dve dobre i jedne loše stvari glede ekologije, što za zagađenu Srbiju nije loše, ali može i bolje.

Budimo realni, mogla je vlast da skloni 30-40-100 ljudi koji su danima protestvovali na Revi, ali su u partiji opterećenoj rejtingom shvatili da bi bilo više štete nego koristi.

Da se ne lažemo, nisu se u vladajućoj strukturi naprasno promenili svetonazori o čemu svedoči i ton komunikacije gradske sekretarke za životnu sredinu u vezi sa izdavanje dozvole da se od Reve napravi đubrište ili tradicionalni muk republičke ministarke Irene Vujović.

Jasno je da vlastima ekologija zadaje više muka nego sve opozicione partije zajedno, jer je zdrava životna sredina kohezioni faktor brojnih građana bez obizra na neke druge političke stavove. Vazduh, voda, zemlja su ono osnovno bez čega nema života ma koje vere, nacije ili ubeđenja bio. Tek posle dolazi sve ostalo.

Tih ljudi ima, dosta. A oni nisu na prodaju, kao što naša zemlja, voda i vazduh nisu tek neka roba kao i svaka druga.

Prvi korak je napravljen, uspešno. Biće ih još, sigurno je, ali da bi se nešto zaista uradilo potrebni su budnost, povezivanje i aktivnost, kako bi mi naša zemlja bila kao Reva.

U suprotnom može biti mrtva.

Domovina se brani lepotom

Domovina se brani rekom
I ribom u vodi
I visokom tankom smrekom
Što raste u slobodi.

Domovina se brani cvetom
I pčelom na cvetu
Makom i suncokretom
I pticom u letu.

Domovina se brani knjigom
I pesmom o nebu
Sestrinom suzom majčinom brigom
I onim brašnom u hlebu.

Domovina se brani lepotom
I čašću i znanjem
Domovina se brani životom
I lepim vaspitanjem.

Ljubivoje Ršumović