Izricanjem prvostepene presude Ratku Mladiću Tribunal u Hagu je došao više-manje do kraja svog postojanja.
Očekivana doživotna presuda za ratnog komadanta bh Srba, iako zaslužena, neće biti dobra osnova za osnovni cilj Tribunala, a to je pomirenje.
Umesto toga kao nasleđe Srbiji ostaće šizofrena percepcija, koja je doduše u većoj ili manjoj meri prisutna kod svih balkanskih naroda, a to je da u ratu zlikovci mogu da budu samo oni drugi, dok „naši“ to ne mogu.
Iako donekle mogu da razumem negativan stav prema Tribunalu u Hagu gde su donošene različite presude za ista krivična dela (neretko kao posledica političkih pritisaka), ne mogu da razumem odsustvo empatije, osećaje pravde, poštenja i poštovanja elementarnih ljudskih prava i dostojanstva.
Bez obzira što neki drugi nisu osuđeni za slične zločine, to valjda ne može da nekome da za pravo da postane bezdušan i u kranjem slučaju, nečovek.
Jer kako drugačije nazvati ravnodušnost prema hiljadama mrtvih, hiljadama nevinih, hiljadama dece, tetaka, braće, rođaka, prijatelja, kolega, drugova….nastradalih u paklu 90ih.
I to samo zato, jer je zlikovac, kako kažu „naš“.
Da li to „naš“ znači nečovek, ubica, u slučaju Mladića čovek koji je znao, a nije sprečio ogromnu sramotu srpskog naroda – Srebrenicu, ili Prijedor ili mučenje Sarajeva?
Da li to „naš“ znači neko je prekršio sve i građanske i kako kažu, božje zakone?
Da li to znači ravnodušnost i opravdanje za smrti poput bebe Fatime?
Da li zaista stojite iza takvih vrednosti i stavova?
Ili ste ipak ljudi?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
