Nasleđe riđokosog čoveka

Prvo je ostanak van politike “najavio” u autorskom tekstu koji je nazvao programom za ekonomski razvoj Srbije, a zatim je, valjda logično to ponovio i na tv gostovanju, s tim što je ipak odškrinuo vrata mogućnosti povratka u politiku.

Ne znam za vas, ali meni se čini da će i pored tolikog “ubeđivanja”, do skora otpisani Dragan Đilas iz dana u dan biti sve bliži povratku u politiku koja (mu) izgleda život znači.

Shodno tome, pre nego što se vrati, podsetio bih, na neke “zasluge” iz perioda gradonačelnikovanja koje mu građani neće zaboraviti a čiju su mustru prihvatile i sadašnje vlasti

Vračar – Dok se vodi borba protiv po više osnova uzurpatorskog projekta “Beograd na vodi” valja se prisetiti Đilasovog doprinosa devastaciji Vračara. Ovaj, do pre nekoliko godina prestižan deo grada postao je nehumana betonska i prenaseljena džungla.

Zahvaljujući viziji ovog, gle paradoksa Vračarca, kuće od po sprat, dva ili tri, zamenjene su višespratnicama od po pet, šest, osam spratova.

Izgradnju novih i daleko većih zgrada nije pratila izgradnja ostale infrastrukture. Ulice su ostale uske i primerene starom stanju, parking mesta nisu građena, kao ni parkovi, domovi zdravlja, škole… Umesto toga dobili smo nekoliko puta više ljudi na istom prostoru, a podsetimo Vračar i pre ovog naleta bio najgušće naseljena opština u Srbiji.

Ulice su zahvaljujući novoj gradnji postale koridori bez sunca, a kao neko ko je rođen na Crvenom Krstu veoma dobro znam o čemu pišem, i teško ću moći da pređem preko ovakve trajne devastacije zavičaja u kome sada ne bih voleo da živim.  

Bus Plus – Setite se kolapsa u prevozu kada je uveden bus plus. Setite se bahatosti što kontrolora, što agresivnih poruka sa plakata u kome su građani bili blanko vređani i okrivljeni za eventualni neuspeh ovog sistema. Ali uprkos optužbama i bahatosti posledica ove odluke je bilo izmeštanje jednog od retkih lukrativnih poslova iz nadležnosti GSP-a i prebacivanje istih na privatnu firmu. Rečima procenata, to je skoro 10 odsto prihoda GSP-a, a koliko je dobro ugovor napravljen po privatnu firmu svedoči i ogromna odštetna suma u slučaju raskida, pa tako i dan-danas finansiramo nečiju tuđu sreću.

Tašmajdan – Beograd je oduvek važio za slobodarski grad. Bio je mesto mnogih bitaka i borbi i po pravilu nisu se dizali spomenici diktatorima. Međutim, poslednjih godina jedan od simbola grada – park Tašmajdan je osramoćen kao i građani, jer se u njemu nalazi spomenik Hejdaru Alijevu, diktatoru Azerbejdžana. Čoveku koji je ostao upamćen po tome što je na nasilan način postao predsednik, a zatim suspendovao demokratiju i svog sina proglasio za predsednika/naslednika.

Iako nije sporno da treba razvijati veze sa Azerbejdžanom, isticanje onih koji negiraju demokratiju i slobode u jednom od simbola Beograda je sramotno I ne može se porediti sa dva miliona evra koliko je ova zemlja investirala u rekonstrukciju parka. Sigurno je da postoje i neki drugi simboli Azerbejdžana kojima bi bilo mesto na Tašu, ali verovatno niko o tome nije razmišljao kada je video novce.

Rekonstrukcija Tašmajdana ali i parka Manjež imala je za posledicu i smanjivanje broja jednog od simbola Beograda – vrabaca. Razlog tome je isečeno šipražje gde inače vrapci borave, a prateći efekat je bila i veća buka u parkovima pošto pomenuto rastinje ima i funkciju zvučnog izolatora. No, ko će o tome da misli….Srećom par godina kasnije šipražije je ipak zasađeno.

Ne treba zaboraviti, potreban ali i preplaćen most preko Ade. Setimo se i pokušaja gušenja i ucenjivanja nepodobnih medija, monopola na oglašavanjem i sličnih aktivnosti čiju su matricu preuzeli ovi koji danas vladaju Beogradom i Srbijom.

Naravno, bilo je stvari koje je dobro radio, ali pošto će nam on ili već neki drugi u narednom periodo to stalno ponavljati, ovo je više prilog za kulturu sećanja kako našu tako i Draganovu. A možda i mali putokaz šta je potrebno izbegavati, ma ko bio na vlasti, jer grad i država pripadaju pre svega nama.