Oslobađanje od straha

Baš onda kada su mislili da su najjači i da se apsolutnoj vladavini ne nazire kraj, u noći velike pobede na izborima, desila se Hercegovačka ulica.

A posledično i prvi masovan protest građana na ulicama posle dugo, dugo vremena.

Tog 11. maja u organizaciji incijative “Ne davimo Beograd”, dogodila se velika šetnja nezadovoljnih koja je iznenadila sve. I organizatore, i vlast i opoziciju i dijasporu, pa čak i građane koji su izašli na ulicu, jer godinama unazad ako ne računamo desničarske/destruktivne (Kosovo, Mladić, Karadžić), velikih spontanih protesta nije bilo.

Dugačka kolona, entuzijazam, buka, osmesi…sve što prati jednu šetnju i sve ono čega dugo nije bilo na ulicama svetskih prvaka u masovnom demonstriranju (1996/97).

Bilo je to svojevrsno oslobađanje od straha u vremenu opšte malodušnosti, zloupotrebe zakona i države, inflacije afera i loših rešenja.

Ujedno, to je bio i slučaj kada se na ulicama pojavila nova generacija demonstranata. Ona koja je bila premlada (i srećna) za pakao devedesetih i koja se od 2000. godine gotovo nije pošteno pobunila.

Međutim, od tog dana počela je nova era protesta.

U protekloj godini dogodilo se još nekoliko masovnih okupljanja sa hiljadama nezadovoljnih koja su pokazala da ima građana koji su protiv bahatosti i bezakonja onih na vlasti bilo da se radi o Incijativi “Ne davimo Beograd” ili već nekim drugim nezadovoljnicima poput sindikata, studenata…

Osim otpora zlouptrebi vlasti okupljanja su pokazala i da građani nisu zadovoljni alternativom tj. stranačkom opozicijom, koja je samo za dozom zavisti mogla samo da gleda i prebrojava kako jedna Inicijativa može da izvede više ljudi, nego svi oni zajedno, sa sve stranačkom infastrukturom.

Foto: Luka Knežević Strika

Rečnikom kladinioce, kvota se kretala od 3 do 5.  

Bez obzira što osnovni cilj protesta još nije ostvaren, vlast je dobila svoju muku, pokazala čitav niz slabosti i nacrtala sebi metu u koju su gađali svi: od građana, preko opozicije, stručne javnosti, Evropske komisije…

Za neke možda nije dovoljno, za neke jeste, ali možda još važnije je to da su pobuna, protest, glasno negodovanje i nenasilna borba ponovo postali nešto uobičajeno i nešto što se praktikuje.

Građani su pokazali da su spremni da se bore za vrednosti, umesto da letargično odmahnu glavom i da pognute glave nastave sa gledanjem u vrhove cipela.

A to jeste važno za sve nas i nešto što bi, uprkos strašnoj realnosti, korak po korak moglo da nas vrati na pravi kolosek.