Parastos za pravdu

Ni ko, ni zašto, ne zna se ništa što bi vodilo ka rešavanju ovog zločina. Šta više, ponašanje odnosno neaktivnost svih istražnih organa, daje tako za pravo onima koji su rekli da će ovo ubistvo ostati nerasvetljeno.

I da je u pitanju više smejanje pravdi, nego potraga za istinom.

A prema do sada viđenom, sve su šanse da su u pravu.

Podsetimo se, posle osuda sa svih strana, uz povremeno zapaljive ali ne i suštinski ozbiljne izjave srpske strane, usledio je dosta glasan muk iako su vlasti Kosova, UNMIK/EULEX, pa i država Srbija najavili maksimalan angažaman, čak i međusobnu saradnju.

Ali prema rezultatima, intenzitetu i načinu saradnje, debelo su pali na ovom ispitu, a sa rečju ništa mogu se opisati rezultati istrage.

Tako do danas nema podatka čak ni šta su zabeležile sigurnosne kamere koje snimaju po celoj Mitrovici. Svojevrsno šamaranje pravde i zdravog razuma, nastavilo se istragom protiv dva policajca koji su, kako se navodi, na uviđaju uklanjali tragove, tačnije čauru…

Objašnjenje je bilo uvredljivo za zdrav razum. Tvrdilo se da policajci nisu primetili da izrešetani Oliver mrtav. Da li su mislili kako je celu noć npr. bančio, a zatim krvav ali u ispeglanom odelu, legao pred vrata partije, nije poznato, ali jeste bizarno.

Paradoskalno je i da još uvek traje uzimanje izjava i provera telefonskih razgovora ljudi koj su bili u kontaktu sa ubijenim Ivanovićem, kao da je komunicirao sa hiljadam ljudi na dnevnom niovu.

Kao rezultat imamo jedno pismo iz Prištine za Beograd. U najmanju ruku diletantski ili sramno malo za 40 dana, pod uslovom da to nije namera.

Za to vreme Beograd koji je poput vlasti u Prištini obećao maksimalnu saradnju se takođe odlučio na zavet ćutanja ili korektnije neprofesionalno ponašanje. I to do vrha, od BIA.

Naša bezbednosna služba je na interes javnosti, šta je plašeći se za svoju bezbednost pokojni Oliver Ivanović reko Agenciji neposredno pre ubistva, odgovorila ćutanjim. Bez reči komentara. Makar protokolarnih.

Za razliku od konkretnih podataka, suočeni smo sa pregršt izmišljenih, nezvaničnih informacija, senzacionalnih detalja i sasvim novih teorija koje imaju rok trajanja koliko i dnevne novine, konstantno praveći maglu oko istine. Model već viđenih prilikom sličnih nesreća koje su nas pogađale. A da li je u pitanju treći metak, zadnje sedište, duga ili kratka cev nije ni važno.

Tome se nažalost priključio i predsednik Srbije Aleksandar Vučić iznoseći neproverene i nesitinite tvrdnje o ubistvu Olivera Ivanovića, njegovom ponašanju i poznanstvima.

Navedeno deluje kao da smo u situaciji u kojoj nikome nije stalo da se ovo ubistvo reši. I umesto toga, da se ubistvo, manipulacijama iskoristi za brojne političke stvari.

Od zaoštravanja situacije, uz prateće ucene, zatim za dobijanje poena na unutrašnjem planu, a  ako zatreba, minimalnom saradnjom može se pokazati tzv. volja za rešavanjem ovog slučaja pred međunarodnom zajednicom što opet može doneti po neki poen u spoljnoj politici.

Iako zvuči morbidno “politički” je višestruko korisno, a kada se zna da Ivanovića nisu volele vlasti u Beogradu i Prištini, a da je sa on sam za hapšenje i kasniji tri godišnji pritvor optužio zvaničnike EULEX, interes je očigledan.

Međutim, osim koristi ostaje i sumnja u umešanost ili makar prikrivanje činjenica jer kako vidimo mnogi koji slove za mafijaške šefove na Kosovu neretko se mogu videti na fotografijama sa političkim liderima.

Da li ćemo gledati još jedno zataškavanje političkog ubistva i ujedno nastaviti tužnu tradiciju egzekucija drugačijih i po pravilu slobodnije mislećih ili će shvatiti da je otkrivanje istine u ovom slučaju od interesa za sve i uspostvaljanje kakvih takvih zajedničkih vrednosti na krhkom Kosovu, pokazaće vreme.

A ja ću ako se nastaviti tradicija po ko zna koji put ispasti naivan.