Prvi put u istoriji

I dok pojedini igrači dođu do pomenutih visina, to ne važi za za repezentaciju i klubove. Ta mesta su rezervisna za druge igre – vaterpolo, košarku, odbojku…

Međutim, svemu dođe kraj pa se tako ovih dana srpski fudbal čak dva puta našao tamo u žiži interesovanje van Balkana.

Prvi put nedavno kada je Srbija iznenađujuće izborila plasman na Svetsko prvenstvo i tako se našla među prvih devet zemalja iz Evrope na najvažnijem loptačkom takmičenju, a zatim je usledila ekskluziva, nešto što se na našem kontinentu nije dogodilo – otpušten je selector Slavoljub Muslin koji se sa momcima iz Srbije posle osam sušnih godina našao na nekom velikom takmičenju!

Šok je bio potpun, a sportski novinari iz Evrope zvali su kolege u Srbiju kako bi dobili potvrdu ove neverovatne vesti.

Donekle bi bilo razumljivo da se ovako nešto dogodilo kao posledica nekakvog seks, narko ili nekog trećeg skandala, ali posle neospornog velikog uspeha ovako nešto se može nazvati odlukom neukih, neprofesionalnih i nemoralnih.

Samo neuki mogu da urade tako nešto. Možda iz zavisti jer dok se za predsednika saveza Slavišu Kokezu teško mogu naći podaci o obrazovanju i profesionalnoj karijeri, za Slavoljuba Muslina se zna – višegodišnji prvotimac Crvene zvezde, trener nekoliko klubova širom Evrope, a osim titula može se pohvaliti i prestižnom francuskom trenerskom diplomom.

Samo neuki ne pamte ranije slične greške. Poput otkaza Radomiru Antiću pod čijim je vođstvom Srbije nastupala pre osam godina na Svetskom prvenstvu, ali što je još važnije – po pravilu igrala dobar fudbal.

Samo neprofesionalni mogu da učine nedopustivo, da otpuste čoveka koji je načino istinsku senzaciju od selekcije koja je već bila prežaljena. Podsetimo, pre godinu i po dana gotovo niko od sedam miliona selektora nije davao šansu Srbiji ne da bude prva, nego i da ode u baraž. Umesto još jednog stradanja, Muslin je od prosečne ekipe, napravio tim, koji je osvajao bodove, i vratio makar na trenutak poverenje u reprezentaciju i nadu da će i fudbaleri poput košarkaša, odbojkaša, vaterpolista biti ponos, a ne večita frustracija Srbije.

Samo nemoralni mogu da zariju nož u leđa i otmu osvojeno (između ostalog i 12 miliona evra od plasmana) i da se bez trunke sramote hvale tuđim zaslugama. Potez koji daleko prevazilazi samo igru fudbal, već pokazuje vrednosti, odnosno nedostatak istih.

Viđeno nema veze sa pričom o podmlađivanju sastava, brigom za uspeh Srbije i bombastičnim optmističnim najvama već sa nečim drugim. 

U pitanju su vrednosti koji se mere isključivo novcem i menadžerskim provizijama. Novac, lični interes i to ne svojim radom sa svojim novcem, već preko grbače drugih – Muslina, igrača i na kraju krajeva svih nas koji navijamo za Srbiju.

Model koji je već viđen u politici, a u ovom slučaju Javna preduzeća i nameštene tendere glume klubovi, savezi, reprezentacija.

To je ujedno i odgovor zašto su uspesi rezervisani za sportove gde su Ivković, Obradović, Savić, Gajić, Đorđević odnosno znanje, predanost, poštenje i iskustvo…a ne krivično gonjeni Terzić i Karadžić ili mutni Vučelići i Kokeze…