Srećna Nova 1945.

11. septembra 2018. godine počelo je postavljanje novogodišnje rasvete u Beogradu po čemu je glavni grad Srbije postao verovatno prvi u svetu. Ako se uzme u obzir da je rasveta skonjena tek u proleće, sa šest novogodišnjih meseci Beograd je svakako bio poseban u svetskim okvirima.

Rekordnu dužinu pratila je podsetimo i rekordno plaćena jelka – čija je cena od 83.000 evra nadmašila i onu u Njujorku.

Bio je to nastavak trenda iz prethodnih godina kada je količina osvetljenja i plaćanje potrošene struje bila u nesrazmeri sa potrebom.

Obrazloženja tadašnjih i sadašnjih čelnika grada Siniše Malog i Gorana Vesića bilo je da je preterana rasveta potrebna zbog brojnih turista koji se spremaju da dođu u Beograd. Poput neviđenih 80.000 iz Bugarske koji, kao i drugi turisti, a po rečima plagijatora Siniše Malog još u junu prave planove za Novu godinu, pa je valjda logično da se u septembru postavi rasveta.

Podsetimo, tadašnji gradonačelnik Beograda upitan o tome zbog čega novogodišnja dekoracija u Beogradu stoji od septembra do marta, rekao „A zašto da ne“.

I taman kad smo se “navikli” na višemesečno novogodisanje, plaćanja struje i punjenje debelih novčanike firme Keep light koja godinama dobija tendere za rasvetu (prošle sezone 300 miliona dinara) u 2019. godini smo ostali bez jedne „raodsti“. Ne, nisu debeli novčanici Keep lighta koji će ove godine zaraditi 250 miliona dinara. Ostali smo bez rasveta, koja je postavljena “tek” 15. novembra i to ne u punom kapacitetu. Šta više, ni centralne gradske ulice nisu dodatno osvetljenje, a da niko od Beograđana nije zakukao što grad manje šljašti.

Osim znatno slabijeg osvetljenja i koncertni doček na ulicama je doživeo više manje fijasko. Osim upit

ne liste izvođača u kojoj su predominantni bili oni koji pevaju trep i folk, vidljivo je bilo dosta lufta ispred Skupštine Srbije.

Prva zvezda večeri Lepa Brena pevala je pred kako kažu upućeni 10-12 hiljada građana. A ako se poslužimo merama Srpske napredne stranke odnosno ministra Nebojše Stefanovića i predsednika Vučića koji su u glavu prebrojavali okupljene na velikom aprilskom minitngu opozicije, na platou ispred Skupštine se okupilo najviše 2.000 ljudi. A i to je pitanje.

Ove sezone izostale su najave dolazaka brojnih turista. Bugari kao da su se smorili prošle godine, pa su promenili destinaciju, dok devizni priliv takođe nije više “in”. Nije pominjano ni to da ljudi navodno više i lakše troše kada je grad okićen.

Kao da, sudeći makar po izjavama iz prethodnih godina, Gradu nije važno da ostvari značajan priliv novca. Kao da smo postali toliko bogati, da imamo višak novca, kao da profit više nije bitan. Kao da se na ekonomiju, gleda iz nekog drugog ugla.

Iz ugla paralelne/izmišljene stvarnosti koja čini se postaje specijalnost vladara kako Beograda tako i Srbije.

Stvarnost u kojoj novac više nije bitan, u kome nema saobraćajnih gužvi, u kome se svako malo ne ukidaju i menjaju trase gradskog prevoza, toliko da i višedecenijski stanovnici grada ne znaju kao da odu od tačke A do tačke B, osim peške. Grada koji je ostao bez glavne železničke stanice, u kome se preko potrebni mostovi sele u parkove, zelenilo uništava besprizorno, kvadrati grade bez prateće infrastrukture, a žičarama

i kafićima se napadaju istorijski i kulturni spomenici.

Ipak, bogovi paralelne stvarnosti umesto mantre o rekordnom prihodu od turizma u Novoj godini, a koji nisu nikada potvrđeni, ove godine su malo tiši.

Jer, ove sezone umesto previše lampiona gledamo raskopane ulice koje i posle višemesečnog rada nisu asflatirane. Prvi put u istoriji tzv. rekonstruisane ulice su puštene u saobraćaj dok paralelno bagerima rade na istima, majstori seku kocke betona a kola se parkiraju po dlu predviđenom za šine kojih nema.  Ova nemoguća misija za nadležne službe učinila je da prošle jeseni i ove zime, Beograd više podseća na rovovske borbe za oslobođenje iz 1944. godine, nego na grad koji nikad ne spava i u koji dolazi na desetine pa i stotine hiljada turista za Novu godinu.

Vlastodršci valjda teško uspevaju da budu toliko produktivni, jer je sve teže “kriviti i oblikovati

” činjenice, pored rekorda u nesposobnosti, poput onih u asfaltiranju ulica. Posle potrošene godine i kusur za Trg Republike ili Karađorđevu, aktuelni “spomenici” u cnetru stoje u ulicama Kraljice Marije, 27. marta, Džordža Vašingtona, Cara Dušana.

I teško će nekog ubediti da su ove ulice rekonstruisane, jer bi prethodno valjda potrebno oslepeti građane.

Isuviše je i za Deda Mraz, a vala i za Supermena.

Srećna Nova godina.