Šta je to u naprednom biću što ga vodi ka posrnuću?

Za razliku od noći pobede, na parlamentarnim izborima 2016. godine kada su srušene zgrade i kidanpovani ljudi u Hercegovačkoj, dok policije nije smela ili htela da izađe na teren, ovog puta nije bilo toliko dramatičnh scena, ali je potka ostala ista.

Ignorisanje normi, zakona, propisa, pravila…I rad pod okriljem noći.

I sve to zbog asfaltiranja jedne staze u Pionirskom parku. One kojom je koračao Aleksandar Vučić, od Skupštine do Predsedništva.

Dobrom delu stanovnika Beograda ovaj park je poznat kao mesto prastarog asfalta, krpljenog više puta, brojnih rupa, poluraspalih i raspalih klupa, odnosno svega što se ne može nazvati uređenim, potrebnim i lepim.

I tako već 10 godina od kada je prostor u centru grada postao, gle paradoksa, zaštićeno prirodno dobro.

Foto: Peđa Popović

Iste godine, Šumarski fakulteta uradio je projekat rekonstrukcije ali umesto održavanja i  poboljšanja, svedoci smo da već 10 godina ovaj park koji se nalazi između dve najviše institucije u zemlji trune i propada.

Planirano povećanje dečjeg igrališta, saniranje svih komunikacijskih staza u parku, kao i očuvanje kompletnog biljnog fonda.

Ovaj park je podsetimo nekada bio dvorska bašta i bio je opasan zidom a zatim je posle oslobođenja zid srušen, namenjena kao i ime promenjeni. U njemu se nalazi i osmatračnica srpske vojske sa Kajmakčalana koja je godinama neobeležena.

Razlozi, makar zvanični, kretali su se od nedostatka novca, do čekanja na posebnih odobrenja Gradskog zavoda za zaštitu spomenika, Zavoda za zaštitu prirode Srbije ili čekanja da gradsko “Zelenilo” podnese zahtev za uslove zaštite prirode.

I tako u krug, već deceniju sve do poslednjeg majskog dana kada je u parku sinula nova asfaltna staza, a ostali deo ostao netaknut!

Jasno je da decenijski proceduralno-birokratsko-finansijski čvor nije odmršen, kao što je jasno da je sve učinjeno pod okriljem noći nelegalno i ružno.

Ponovo je pokazano da procedure i zakoni postoje po potrebi i da se zbog nečijih ličnih interesa ili potreba mogu pogaziti i ingorisati, pa makar bilo i zaštićeno prirodno dobro.

Možda još više vređa to što je od silnih rupa asfaltirana samo jedna staza kako bi se jedan čovek zbog samo jedne prilike, jednom prošetao, ostavljajući ostale staze izlokane da čekaju da usklade procedure i namaknu pare.

Ako ništa ova staza je ujedno i slikovit primer između reči političkih lidera i realnosti.

Između “nikad većeg rasta BDP, sramote koliko nam dobro ide, nikad manje nezaposlenosti” oličene u novoj staze i surove i tužne realnosti koje tako lepo dočaravaju rupe i zakrpe ostatka parka.