U dobroj meri očekivana kandidatura Saše Jankovića za predsednka Srbije, dočekana je gromoglasnim mukom na opozicionoj sceni.

Iako su ranije na tu opciju gledali pozitivno i neretko izražavali spremnost da se okupe oko kandidata koji daje šanse za ulazak u drugi krug, ta spremnost se naglo istopila, nestala, u momentu kada je Zaštitinik građana javno istupio.

U retkim i šturim izjavama onima koji se nazivaju demokratskom opozicijom pominjani su najčešće “organi strane i kandidovanje politike, a ne pojedinca”, pokazujući na ubedljiv način koliko im je neprijatno zbog nastale situacije.

Gledano samo iz ugla stranke, razloga je dosta.

Prvo, Saša Janković je najavio da će biti kandidat građana, ne partija, kojima je u slučaju podrške predviđena ipak manje važna uloga tokom kampanje. A na tako nešto, sigurno je, nisu navikli.

Saša Janković je za razliku od većine ljudi u vrhu opozicionih partija, dokazan u svom poslu. U dva mandata kao Zaštitnik građana više puta je pokazao svoj integritet, kao i da su pred zakonom svi građani jednaki. Da je tako, pokazuje i konstantna đon igra vladajuće partije i njenih pomagača. Uvrede, provlačenje kroz medijskog toplog zeca, blaćenje i laži dokaz su da vlast itekako žulja ono što radi i kaže Saša Janković.

Dalje, u Srbiji je primetan nedostatak kvalitetnih političkih alternativa zbog čega je dobar deo biračkog tela prešao u apstinente. Pojavljivanje nekog novog, nekompromitovanog, koji iza sebe nema afere moglo bi da bude i centar okupljanja nezadovoljnih kojih u Srbiji svakako ima.

Primer za to su uspesi nezavisnih lokalnih lista u Kraljevu, Šapcu, pa i Mladenovcu. Ili protesti u organizaciji inicijative Ne Davimo Beograd koja je na ulice glavnog grada u par navrata izvela nekoliko puta više građana nego sve opozicione partije zajedno.

Kada se zna da naša gotovo celokupna opozicija ima najveći problem da pređe cenzus, dok je osvajanje vlasti daleki san, eto novog problema.

Egistencijalnog.

Dobili bi konkurenciju na svom spektru političkog delovanja koja bi lako mogla da ih spusti ispod magičnih pet odsto. I to, može biti, baš zbog glasova onih građana koje su razočarali dok su bili na vlasti.

A onda, nema ulaska u Skupštinu, nema vidljivog političkog delovanja i što je najvažnije nema izdašnog finansiranja koje se dobija zbog učešća u parlamentarnom životu.

A bez toga, većina bi mogla da “zatvori radnju”…

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari