Tenk, oklopno vozilo i Crvena zvezda

Dan posle ulaska u grupnu fazu Lige šampiona evidentno je da Crvena zvezda je u ozbiljnoj krizi. Ne toliko igračkoj iako se jedan do dva šuta u okvir protivničkog gola tokom 90 minuta ne mogu nazvati ohrabrujućim, kriza se odnosi na identitet nekada najboljeg kluba u Jugoslaviji.

Instalacija tenka ispred severne tribine „Marakane“ i kasnija proslava na oklopnom transporteru su samo upečatljivi detalji, dve kapi koje su prelile čašu nečega što traje godinama. Nešto što trendsetuju oni što sebe nazivaju najvernijim navijačima i kojima to dobro ide. Nažalost.

U danu kada je tenk, nedvosmislen simbol rata, razaranja, nasilja, smrti postavljen pored stadiona, niko od čelnika kluba nije komentarisao, iako je samo Zvezda mogla da dopusti tako nešto. Umesto njih, reagovali su ministar policije i Ministarstvo odbrane. Klub kao da ne postoji. Kao da je tu da izađe u susret željama određenih grupa ljudi, koji su valjda iznad ostalih navijača Zvezde. Klupski čelnici nisu jedini, već i vlast.

Ista ona kojoj buntovni, pravdoljubivi i beskompromisni branioci srpstva za proteklih sedam godina nisu našli nijednu zamerku. Ista navijačka grupa koja se nije ustezala da bukvalno izađe na cev pištolja tokom devedesetih protiv policije Slobodana Miloševića ili da kasnije nedvosmisleno proziva i vređa tadašnjeg predsednika Borisa Tadića, već sedam godina nema reči kritike. Neobično, a ustvari i ne, s obzirom da je današnji predsednik više puta ponovio da država nema snage da izađe na kraj sa ekstremima.

Ma koliko idejni tvorci zlokobne instalacije relativizovali i konceptualizovali, tenk i borna kola su sasvim izvesno ogadili važan meč i pobedu brojnim navijačima Zvezde koji na pominjanje „zvezdine mašine“ u pesmi prepoznaju dirblinge, šuteve, dodavanja, golove. Znate, kada kažu uhvatili ga/ih u mašinu. Sigurno nisu u tenk.

Iste te zvezdaše, a nije ih malo, asocira i na 1991. godinu i tenkove na autoputu „Bratstva i jedinstva“ koji idu ka zapadu ili poznatu fotku tenka „okićenog“ Arkanom i tigrovima, poznatih i po ubijanju civila i krađi preko Drine. Sve ono što je donelo nesreću milionima i zbog čega i dalje snosimo posledice. Podseća na slična šenlučenja u Beogradu, dok su neki drugi stradali po Hrvatskoj, Bosni, Kosovu. Podseća na želju za ratovanjem. I sve to na fudbalskom stadionu, koji je, podsećam, sportski objekat.

Nisu zvezdaši jedini koji se osećaju posramljeno i kao da im je kidnapovan klub. Tu su i komšije sa druge strane brda, ili brojni Hajdukovci koji trpe proustašku Torcidu….

Paradoskalno to čine oni koji se nazivaju najvernijim, koji u Zvezdinom slučaju svoju vernost svako malo uslovljavaju versko-političkom zahtevima. Isti ti koji pevaju da su „uvek tu i da je neće nikada da je ostave“, ostavljali su praznu tribinu na večitom derbiju jer su bili uskršnji dani ili bojkotovali takmičenje u kome igraju ekipe iz jugoslovenskog prostora, što je po stavu tih ekstrema nedozvoljeno.

Bili smo i svedoci merenja krvnih zrnaca igračima iz regiona koji je pratio još jedan bojkot. Gledali smo i prazne tribine i desetine hiljada evra koje odlaze iz kase zbog kazni dobijenih jer su “najverniji“ radili ono na šta su upozoreni da ne rade na stadionu, ne veličaju osuđene ratne zločince, ne iskazuju mržnju ili pokazuju šovinizam. To je valjda ljubav, šta li?

I to, da ponovim, na fudbalskoj utakmici.

Isti ti na svojim zastavama gotovo pa nemaju grb voljenog kluba, a umesto toga neretko se pojavljuju četnički simboli. Neko bi pomislio da su pogrešili klub i boje, ali ne. Umesto toga svoj stav pokušavaju da agresivno nametnu drugima i prekroje istoriju.

Gde se tu dede fudbal, igra, ljubav prema Zvezdi? I šta je sledeće? Promena imena, boja, brisanje iz spiska igrača svih koji nisu Srbi, zabrana ulaza nesrbima, uniforma?

Nasuprot njima su generacije onih kojima se tenk i agresivni versko-politički koncept ne sviđa, koji nisu tek neka puka manjina, već ljudi koji decenijama idu na stadion, čije su porodice generacijama učene da vole Zvezdu. Ova tiha većina se pita, kako sada da prenosi ljubav sa kolena na koleno. Kako objasniti detetu na utakmici tenk, obožavanje Ratka Mladića i sličnih „heroja“ krvavih ruku, tuče i mržnju prema svima u regionu, a i šire, koja neretko isijava sa severa? Gde nestade ljubav i karnevalska atmosfera?

Ako se ovako nastavi, desiće se što u danu ulaska u Ligu šampiona izgleda neverovatno, ali ljudi će dići ruke od Zvezde i svoju decu će usmeravati na druge tradicije. A onda će i tribine biti slabije posećene, a decenijama stvaran imidž Zvezde ostaće sećanje, ma kakav spektakl bio na tribinama.